4.4 Уметност

Уметност и јесте и није подударна са уметношћу на осталим људским световима. Основне идеје су мање-више исте: постоје уметник, дело, идеја и израз. Све остале ствари су испретуране.
Као прво, не постоје издвојене технике и гране. Оно што би се могло назвати ликовном уметношћу у суштини не постоји: обојени квадрат постоји само у музеју. Музеј смо једва нашли, кућица као и све остале, нешто подрума са гљивама које држе равнотежу влаге и топлоте, свега пет слика, без неке уметничке вредности. Музика постоји, али су форме неодређене; не постоји читав онај низ назива од сифонеје до паранча, једноставно се облик васпоставља као још једно изражајно средство.
(Ме) Свирале, или да кажем "уређаји за свирање", су чудни. Нисмо успели да установимо да ли су електронски, психомагнетни, дрвени или какви, пошто још нисмо чули живо извођење. Носачи на којима се складишти звук су негде далеко, а у свим кућама се налазе довољни уређаји да се одсвира било шта што је икад снимљено, и све је доступно по вољи.
Љубазношћу домаћина у нашим постајама (условно речено, видети раније извештаје) су уграђени прелазни утикачи за наше уређаје, те се упоредо са нашим извештајима свакодневно шаљу сати и сати њихове музике.
Невоља је што ништа од овог није довољно, јер нити у (условно речено) ликовним уметностима постоји тетрагон, нити је у музици ствар ограничена на свирку и певање – у великом делу свих уметничких облика ради се о споју више техника у истом делу, односно технике уопште нису раздвојене. Уметник користи оно што жели и/или уме да би изразио шта хоће и створио Дело. Често се Дело производи у задрузи, један почне нешто, припреми грађу и предаје све следећем, који дограђује или избацује, и предаје следећем. Дело у свим фазама има неки смисао који се кроз време мења, те је за потпун пријем дела најбоље бити стално или бар повремено присутан. Телепатија би и овде штошта разјаснила, али ни после три године (већ толико?) нисмо наишли на доказе ни да је има ни да је нема.
Једно од дела које нас стално прати је низ перивоја око такозваних посланстава. Траве су тако пробране да се на сваком другом кораку мења мирис које одају, а примећено је да то (уз вероватно још неке ствари које не примећујемо) утиче на расположење, тако да се већ зна ко ће где поставити лежаљку кад излази да учи. Навикли су нас овде да је много пријатније читати напољу. Такође је занимљива и игра сенки, посебно дању, а посебно ноћу, кад се стварају разноврсне слике на средишњим травњацима, зависно од положаја три месеца. Упоређивали смо снимке тих сенки и установили извесне правилности, наиме у одређено доба ноћи сенке се слажу тако да дају слике континената са значајнијих људских светова. Слике нису савршене, због поветарца, али није јасно како постижу да се тих ноћи расцветава по неки цвет на местима где би на карти требало да буде престоница.