4.9 Јавне службе

(Ме) Ништа приметно. Нисмо приметили порезнике, писмоноше, чуваре, саобраћајце, никаква лица са службеним одеждама, нити да им се по ознакама види да припадају икаквој служби. Једино на повременим свечаностима краљевска свита има свечане одежде, али и томе недостаје било каква војна иконографија: нема постројеног вода, нема стражара са укрштеним секирама, ништа од тога. Једном смо посматрали крунисање (тојест додавање новог знака у краљичину... ауру?, види снимак) и више је личило на симпосион љубитељских скенских комада него на државни догађај.


Приликом преласка из државе у државу нисмо приметили никакву границу. Покрај пута је, истина, био повелик камен, са називима обеју држава са сваке стране, али никог нисмо затекли крај њега. Нема граничара, нема цариника. Ово вероватно потиче од тога што се трговина не да запазити. Нико није превише богат, а нема сиротиње. Стичем утисак да је ово идеално потрошачко друштво - штогод се направи, потрошиће се, штогод да затреба, направиће се. Нема огласа, нема продајне мреже. Бар нема продавница. Колико смо успели да схватимо, кад нам нешто треба, обратимо се било коме, и то нам стиже у току дана. Одакле? Били бисмо ради знати.


Служба која организује гласања, изгледа, не постоји. Бар не у виду заната. У случају да треба о нечему да се гласа, окупе се заступници супротстављених предлога и обликују питање. У првом кругу се питање постави свима (унутар државе, села... чега?). Издвоје се они које би питање могло дотицати, покупе се и њихови предлози, неки од тих се прикључе, хм, одбору, па се онда питање преобликује према предлозима, па се или понавља поступак док се не дође до коначног облика питања, или се оно такво постави онима које је занимало. Круг упитаних не мора нужно да се поклапа са било каквим земљиштем - за неке ствари гласа цела планета, за неке гласају само мајке са малом децом, или само старци, или само деца (!), или становништво на сливу неке реке (без обзира на то што река протиче кроз три државе).


(Ромфу) Одлуке се спроводе саме од себе. Нисмо видели никаква средства принуде. Могуће је да се ради о једној од такозваних интуитивних заједница, са високом свешћу о свему (или дубоко усађеном), где је непоштовање одлука заједнице изједначено са табуом највишег реда. Тако се васпитавају? Или условљавају?