У СМИД-овој школи за изасланике било се
уврежило мишљење да је новац она гранична
црта - ако нађете свет где постоји новац,
има наде да ће се прикључити матици. Где
новца нема, враг је однео шалу - то је или
нечији настран опит, још један салонски
покушај да се створи вештачки рај, или подивљала
гомила којој треба оставити ђинђуве и секирице
и бежати главом без обзира.
На Ајтхату новца у ствари има, али је
невидљив. Невидљив је и скоро сав значајан
новац код нас; папир се ионако очувао само
зарад којекаквих ситница. Папир и кованица
имају више символичку него стварну вредност
- на њима се отискује грб, име државе, планете,
он је и уметнина, ствар за збирку. Међутим,
значење новца је свуда видљиво, а свачији
збир се зна, на неки начин.
Ајтхатски новац важи диљем планете. Ниједна
држава нема ковницу. Не постоји, у ствари,
ни заједничка. Вероватно негде у позадини
моћни, невидљиви и недоступни рачунари
бележе све издатке и примитке, свака се
куповина и исплата бележе, и о свему се
води неко божанствено књиговодство. Или
све лепо иде и без тога. Будући да је овдашњи
свет тако узнемирујуће поштен, није се
чудити ако свако зна колико је коме дужан,
чак и ако се то нигде не пише бројем.
7.2 Ружноћа и лепота
(Зенеја) Појмови о људској лепоти су најкварљивија
зимница која постоји. Оно што сте лепо мислили
о свом изгледу јесенас, на пролеће се можда
више неће носити. Тога је већина писменог
света одавно свесна; телесна лепота јесте
и даље важна, она свакако делује на нагонско
у човеку, и ваљда нас зато и даље има, али
ипак одгајамо своју децу тако да завире
иза лепоте, и потраже човека. Иза ружноће
такође - има дивних људи који заиста носе
терет случаја на своме лицу, или телу, и
који су прихватили да носе своју природну
незгоду радије него да је премазују и прекрајају.
И има грозних лепотана, такође. Ружно може
да буде лепо, лепо може да буде лепо, лепо
може да буде ружно... и обратно.
Ипак, има једна врста ружноће која је
и даље ружна, шта год да јој урадите. То
су ситне, несвесне кретње, које од лица
начине нешто друго, а не прија вам да га
гледате. Разна успијања уснама, повлачење
ове или оне црте лица у страну, чудне боре
на челу, врату, око очију, и нарочито око
уста. Прихватате да је то од старости, али
вам се некако не свиђа - и сетите се старијих
и изборанијих, којима су боре напросто
пристајале. И сетите се да не треба веровати
људима којима осмех не стоји добро.
Таквих људи има свуда. Досад смо мислили
да их има свуда.
Ајтхат. Невероватно. Откако сам ово уочила,
гледам их. Чак и њихове ругобе имају пријатан
осмех.
7.3 језичарење
7.3.1 порекло имена Ајтхат, и како се изговара
и како се пише
Ајтхатски језици имају идеограмско писмо,
које се, међутим, слабо користи. Њиме се
бележе књиге, званични списи, њиме су исписане
плоче пред вратима наших станова; натпис,
отприлике, значи "овде гости из веле они
савезног свемира станују и себе/своје заступају
пред може+овде". Ово "може+овде" је једно
од пет основних значења синтагме АјтХат,
и то треће. Прво је "добро, овде ћемо", друго
"местљиво" (нисмо успели боље да скујемо
реч за "место које се може" или "где се може
местити"); четврто је "овде дођи" (у множини
АјдХат) и пето "ваљано/најбоље место". Очигледно
(да ли?) сва ова значења потичу од једног
те истог, првобитног, које се, опет, свакојако
објашњава.
Једна језичка школа, верује се да одржавају
добре односе са Роверлима (ако је судити
по томе што су неки већ постали и чланови
Реда ) заступа тесис да је, у време кад је
Ајтхат први пут нађен, још важио обичај
да се планети да име по првим речима које
изговори први ко је добро угледа. Обичај
се дуго одржао, иако се чак три планете
зову "Види ово" и по две "Најзад" и "Мајко
моја" (срећом, на различитим језицима). Наводно
је преко седамсто планета тако добило врло
занимљива имена – пошто је већина осматрача
знала шта их чека, сви су имали понешто
спремно у глави.
Синопсис именовања Ајтхата је, по њима,
овакав: насељенички брод залута, не може
да нађе првобитно уцртано место за насељавање
и тражи друго. Налази ово, и неко каже да
је "овде добро", "овде може". Значење опстаје
кроз неколико језика који су се, вероватно,
смењивали.
Друга школа има други синопсис: више
бродова се спрема да збрише из Савеза, припреме
одмичу а списак погодних планета се смањује.
Коначно се заокружује једно име у листи;
то име не сме нигде да се спомиње, и даје
му се овакво име.
Трећа школа тврди, надовезујући се на
прву, да је од самог почетка селидбе у припреми
био будући језик новог света, нешто узето
из древне давнине, очишћено од примеса
техне и науке, вероватно из неке од далекоисходних
философских школа, тако да је име одмах
преведено на нов језик. Овај занимљив тесис
сматра да су се у прво време користили упоредо
нови језик и неколико старих, у различитим
приликама. Нови језик је обухватао свакодневницу,
свечане прилике и обреде; стари језици
су били повластица (или тегоба) техничара
и осталог особља које је одржавало донету
опрему све док није изграђена нова, која
је имала имена у новом језику. Чак се претпоставља
да су нацрти за нове технологије одмах
рађени у новом језику, да би се одржала
жељена чистота и равнотежа. Тесис делује
прилично натегнуто, штавише невероватно,
и стога многи верују да је у стварности
било још чудније од тога.
Реч АјтХат (велика слова означавају идеограме)
се пише са два знака. Основно значење првог
је "нишан, крај стазе, одредиште, мета, место
(предвиђено) за нешто, обележено место,
исколчен темељ", а представља спљоштен
крстић у трапезу. Други представља поље,
са основним значењем "сто путева", односно
"све се може десити", и обичај је да се ставља
као наставак уз било шта што се жели означити
као "могуће".
Упоредна табела имена(Савез -->Ајтхат)
савезна ајтхатска шта у ствари значе
како се пишу
Мандербор Мандарха где је Манд рекао
“лаку ноћ” МандАр’а
Чарло Жарлеј лично име без посебног значења
Жарлеи
Регмеу стари мој Рајгмев
Обратна табела(Ајтхат --> Савез)
Клихеон Клигеј Краљевски ликеј Клеигеј
7.4 пет слика
Министарству просвете, Врана5 / Тулахијска
република / 01000 Вишехрад / Баријска 45
Предмет: изложба реткости
Поштована г. министарко, и чланови министарског
савета
Слободан сам да Вам се обратим са предлогом
да се на Вашој планети, почев од Ваше Републике,
постави изложба уметничких радова. Садржај
изложбе чине првенствено пет слика нађених
у отаџбинском музеју на Ајтхату, као и пратећи
материјал који би требало да световима
представи младу ајтхатску уметност.
Пет слика, о којима је реч, су несумњиво
рани радови древног Фијаса (Перфорио ин
бен Фијасо, познатији као Перфоријас).
Прилог:
- каталог изложбе
- мишљења седморице вештака о правотворености
Фијасових радова (Беркурио ин ден Хрејвен,
Сумпор; Астрид ван Ридовен, Унхрундиг; Озаток
Уљунтков, Уранск; Датбаз Анкфур, Незвегарт;
Лекерд Каломањак, Базме сир ен Орб; Штоза
Сереп, Маћа; Пичард О'кини, Ерин Бра)
- мишљења истих признатих личности о
радовима ајтхатских уметничких радионица
- расправу између Анкфура и ван Ридовенове
о суштинским разликама између поимања
уметности на већини светова Савеза и ајтхатског
угла гледања
- потврду Високог већа Савеза да ајтхатски
радови не носе у себи начине за деловање
на мњење уживаоца, ни на један од досад
познатих начина (ово повлачи за собом и
Општу исправу о нешкодљивости и Посебну
Исправу о нешкодљивости по децу)
- пробрану збирку пропратних списа објављених
у јавности првих пет светова где је изложба
досад била постављана (обе стране: и за
и против), редом: Ерин Бра, Унхрундиг, Мандербор,
Гараминск, Муфјуз.
7.5 Подови у становима
(Ромфу) Занимљиво је да нигде нисмо приметили
кућне уређаје, не у оном значењу које тај
израз има на Световима. Ништа што би се
одазивало на глас, што би се само покретало
у заказано време... или бар ништа слично
што би се дало приметити. Међутим, неке
такве ствари раде, мада... још увек нам није
јасно да ли је то уређај или је решено на
неки сасвим други начин.
Ствар која ми не иде из главе су чисти
подови. Јесте да пред вратима стоје отирачи,
као и да се обућа оставља на некаквим решеткама,
али нигде нисам видео прашину у кући. Чак
ни у нашим кућама, што донекле онемогућава
психе-техне, таквим вештинама ми у посланству
не владамо. Прашина преконоћ нестаје, и
кад смо ту и кад нисмо ту, и кад има неког
и кад нема никог. Једном сам намерно ушао
са доста влажног песка на ђоновима, направио
доста прљавих трагова и пратио шта се догађа.
У песак сам био умешао нешто намагнетисане
рђе, да бих могао да пратим на снимку. Укључио
сам да снима, прљаве сандале оставио на
решетку, обуо нешто друго и отишао у шетњу.
Свратио сам до неких суседа, запричао се
са њима до нека доба, и вратио се пред зору,
веома сањив. Шетња није била ни кратка,
до суседа има пет кућа, што му је добар сат
ипо хода. Зготовио сам једну добру кафу
, али ме је снимак расанио и пре него што
је кафа почела да делује. На снимку се видело
како су магнетне честице полако почеле
да цуре према сливнику. Шара је изгледала
као слив било које реке - не нарочито правилно,
без превише правих црта, али непогрешиво
усмерена ка ушћу. Пред крај снимка видело
се и како слив нестаје - извори пресушују
и цела река одлази у ушће. Претражио сам
под трагачем, и нашао да је сав песак стигао
у сливник. Сливник је имао облик рупе у
поду, и био је сакривен испод судопере.
Наравно, кад сам знао да треба да га тражим,
одмах сам га и нашао. Притиснуо сам тамо
где ми се чинило да треба, и поклопац се
одвојио. Никакве шарке, кваке, засуни. Изгледао
је као да је био залепљен, и да се одлепио
на притисак.
Сливник је имао две преграде. У једној
је још увек било нешто песка, али већ се
видело да га има мање него што сам ја унео
(проверено трагачем). Разгрнуо сам га и
открио некакво сито на дну. Сито је мало
помало пропуштало песак и прашину. Куд
ли је то одлазило... вероватно се мешало
са водом из судопере и одлазило куд је већ
одлазило. Нисам нарочито аналитичког духа,
те не налазим да би било забавно да срушим
кућу да видим где је то. У другој прегради
сам нашао неколико ситница које смо загубили
претходних дана: једну писаљку, Зенејин
прстен, два завртња, нешто огуљене облоге
са жица. Ово је толико мирисало на вештачки
ум, који разврстава ђубре од употребљивих,
или барем непознатих, ствари, да сам сутрадан
поређао по поду неколико ситница: нешто
ситног камења, од чега један од куће (заостао
у жљебу ђона), нешто семења од куће, нешто
семења одавде, нешто лишћа, и збирку тегова
за мале теразије, од четврт драма до осмине
пуда. Желео сам да видим шта ће проћи, а
шта ће се сачувати.
Тегови од три драма навише нису отишли
никуд. Даљим опитима сам установио да није
пресудна маса, него притисак на под. Семење
је све отишло у ђубре, као и лишће, гранчице,
сечени нокти, каменчићи (без обзира на порекло)
су остали у другој прегради, као и било
какви предмети вештачки обрађени.
Код оваквих ствари, прва ствар коју радимо
је да питамо суседе шта је то и како ради.
Обично се деси да суседи баш не умеју да
објасне, због језика. Овог пута је испало
још горе - сусед којем смо се обратили је
знао све, умео да објасни, засуо нас дугачком
причом, и... још увек нам није јасно. Техничке
појединости смо, колико је у нашој моћи,
пренели стручњацима на Светове, нек’ лупају
главу. За нас, прича се свела на то да Ајтхаћани
умеју да управљају површинским напоном
чврсте материје. Бар оне којом су премазани
(од које су сачињени?) подови, сита. Ко зна
где све користе ту вештину, и колико необјашњивих
појава може тим да се објасни. И ко зна шта
још умеју, а ми ни не сањамо.
Како поклопац сливника зна кад треба
да се залепи, а кад да се одлепи?