27-XI-1978.
Прекјуче, цео дан код њених. Свињокољ. Не знам да ли је ово био први пут да сам уписан у мобу, вероватно није, чим сам се сетио да понесем Практику и знао кад да шмугнем, на брзину оперем руке и вратим се да начиним два-три снимка са главним призором.
Распоред је био отприлике овакав: дошао бих у цик зоре, можда је још био и мрак, и чим се колико-толико разданило да видимо шта радимо, нас тројица (њен ћале, Арпи и ја) бисмо ушли у свињац, ухватили гицу - за уши, за ноге - и извели је испред свињца. Ту на стази бисмо је собалили. Арпи би држао предње папке, а ја бих клекао на шунку, држећи обема рукама ону доњу, што је до земље, а горњом нек млатара колико хоће, неће наћи ослонац док је овако држим. Њен ћале би онда то приклао, а Ома би одмах принела шерпу да ухвати крв. Кад престане да се мрда, одвукли бисмо је на простор између куће и гараже (хм, ово је избетонирано тек 1982. или још и касније, значи терали смо ми ово још неколико година кад се тога сећам... аха, на стазу до вецеа иза гараже, види се на трећој фотци) где би се прво опрљила. То се некад радило прегрштима сламе, или кипућом водом, а сад је већ свака кућа имала плинске боце и бар један бренер (ака пламеник, што нико није говорио). У ствари, за овај викенд, пред свети двајздевети, се отприлике из сваке треће авлије чуо хук бренера, почињао је зимски маратон и требало је натопити чварака, напунити црева кобасицама, обесити шунке да се суше...
Кад би кожура била скоро црна, поливала се водом да се то опрљено омекша, па се то онда стругало. Равнији делови лопатом, кривине ножем, преостала места рибаћом четком. Онда би гицу изврнули на леђа и рашчеречили - ножем од гроника до чмара, грудна кост би се секла секирчетом и чекићем, црева би се вадила и бацала негде у страну. Обично би се клале обе гице исти дан; мислим да је само једном било три и да смо то једва постигли.
Онда би се полутке остављале да се охладе, да се лакше секу, а ми бисмо сели да доручкујемо, крвавицу са јајима, што би Ома спремила у међувремену.
После доручка би се за столом у гаражи с једне стране секло месо, а с друге скидала сланина са кожуре. Сланина је ишла у бакрач, ту одмах у гаражи, под који је био подметнут бренер, сад на мало тишој ватри. Бренер би временом утихнуо јер би се гас у боци од ширења расхладио и изгубио притисак, па се зато под њега подметао лавор са врућом водом (мада, било је лудака који би га грејали пламеном...). На углу стола би се посула кашичица соли, па бисмо ону кожуру секли на нешто мање комаде, умакали у со и тако је јели из посао. Већ је била испржена бренером, само со фали.
До ручка би већ сва сланина била исечена и чварци би већ добро одмакли, шунке би биле опсечене „на округло“, остали комади већ подељени - ово за шницле, ово за гулаш. Скувао би се и паприкаш за ручак, па би ту легло и пиво (то њих двојица, ја возач).
Можда баш ове године је танти учествовала у куповини прасића, па је њена ваљда била четвртина. Кад се кројила шунка, неко пита, на кућном гемишт језику, како да обележи њену шунку. „Мах цвај те“ (стави два слова Т). Десетак митнута касније, Ома каже „хаб цвај те гемахт, вер вилт“ (скувала сам два чаја, ко хоће).
Доста ситних комада, који не би могли да се искористе другде, ишли су у кобасицу. Смеса се месила у кадици где се иначе прао веш на руке (то се звало корито док је било лимено), ту мора да је било тридесетак кила меса. У смесу би ушло и кило ситно сецканог белог лука, и стотинак грама млевеног црног бибера, и пар кила соли, и то се месило, месило... Ома и танти би дотле већ опрале црева, изврнуле би их на наличје па стругале ножевима, па се онда та смеса гурала у клип за пуњење и из њега утискивала у црева. Зајебани део је био онај кад се дође до краја црева, јер тамо треба везати канапом да не испада. За везивање сви користимо нокте, што се ни не примећује док не дођеш у овакву ситуацију да су ти нокти мекани јер су већ сатима мокри, а меким ноктима везати чвор је штогод зајебано. Такође, све кваке и подови су масни, предсобље и кујна су клизави, а сваки час се држи нож у руци, ваља добро пазити.
На самом крају, кад се оцеди маст и одвоје чварци, у том бакрачу би се кували делови који дотле нису нигде убачени - глава, језик, плућа, џигерица, реп, папци - па би се то, још прилично вруће, одвајало у смешу за белу кобасицу или хурку (отприлике као шваргла али са пиринчем), што би све било готово негде касније увече. Кобасице би се окачиле да висе у предсобљу, преко неких оклагија и дршки од метли наслоњених на леђа од фотеља, шунке би биле потопљене у слану воду у истој оној кадици негде на тавану, и судови опрани. Нас двоје бисмо ваљда отишли некуд, обично сам за то долазио колима, нарочито за случај да нестане плина на пола посла.
Кад смо најзад развили овај негатив, Славе је већ био у војсци, негде у Словенији („није тачно да јаја не могу да покисну“). Послао сам му један комад фотке до ове, где се исто лепо види гица, рачунајући да ће као Сремац умети да цени лепоту призора, а и да се мало дувам како нас је кренуло са колор процесом. Уместо тога је мислио да га зајебавам, „ја овде једем шта већ једем а ти ми шаљеш призор са гицокоља“.
Данас, дуго поподне у новом Дому омладине. ДЦ-99 поставља изложбу. Добили смо велику просторију спреда, у стаклу, између два улаза. Добили смо и паное, тамносиве од иверице са гвозденим ногарима, чврсте неутралне и сасвим ОК, али су рекли да не користимо никакве чиоде ни рајснегле. Али онај сликар их је прошле недеље користио за своју изложбу. А, то су специјални француски ексери који не остављају рупу.
Још ми није јасно како је неко легао на ту причу. Снашли смо се некако, селотејпом од 5цм ширине, у круг, лепљивом страном напоље, па се лепио и за плочу и за фотографију страга. Не знам ко се тога сетио, она или ја. Био је ту и Баја и још петоро-шесторо из клуба. Још имам позивницу, у златотиску, за сутрадан.
Била је велика и значајна изложба, клуб је био на једном од својих врхунаца, било учесника из целе земље. У граду је војску служио неки чувен фотограф из Загреба, који се одмах спријатељио са целим клубом и често нам долазио, па је био кооптиран у жири. Свима добро - нама порасла нумера што имамо такво име на списку, њему објава да може да изађе у град, војсци поени за сарадњу са културним институцијама.
Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Дом омладине, ДЦ-99, Јаблан Шканата (Баја), моба, Ома, практика, Славољуб Томић (Славе), танти, на енглеском