17-V-2014.
Мислили смо да нећемо ни стићи до Лене, јер је све јужно и источно од Београда било поплављено, а успут је и лежала вода понегде по њивама како смо му се примицали, али не. Скроз надреално - све нормално, чак нема ни гужве за флаширану воду или хлеб, што сам виђао на мрежи (читао сам ппп по цело поподне и вече претходна два дана). А у исто време, двадесетак километара уз Саву, Обреновац је био у води до крова. Још је падуцкала кишица успут, ту и тамо, више магла него киша. Ни друм није оквасила.
Донели смо јој остатак ствари што је прошли пут оставила код нас (кад се иселила из претходног стана и уселила код Злије) - пар кеса и питу од јабука (укрштена лења и америчка, с тим што би потоња требало да је округла). Нови стан је близу посла, који се и види са терасе. Прошетали смо се кејом, где ће можда за пар дана полагати вреће с песком, видећемо - и онда решили да пређемо пар ћошкова даље, на другу страну Пупиновог булевара до оног хипермаркета (који ми се огадио... пресађен Волмарт) да покупује неке потрепштине.
Ово сам шкљоцнуо успут... да остане забележено да је ту неко бацио кашику. Мало ми је без везе да вербалну досетку претачем у фотографију, подједнако блесаво као тзв. филмска граматика, по којој слике делују исто као речи које их означавају. Па не, мени су визуелне и вербалне асоцијације скроз одвојене. Ал' овог пута је призор био онако, сам за себе вредан једног шкљоца, и труда да се истера онај контраст који сам имао у очима кад сам ово снимио.
(сад следе неки делови које крадем од себе, тј што сам маја 2015. писао на Суштини)
Кад кренемо у набавку, то обично бива тако да моје даме уђу у дућан, а ја останем напољу, припалим и зверам около. И налазим свакакве амбијенте. На овом месту сам штрикнуо бар четири за овде (а и за понети), а од тога, методом научне насумице (научио сам се томе), ова.
Неко је замислио да на овом месту треба имати те кугле за расвету. Ко зна, можда су и потрајале. Ова једна што је преостала изгледа да је преживела доста, чак више нисам сигуран да ли је сијалица унутра од тих старих неонки што су светлеле зелењичаво, или су се то запатиле алге, које су онда голубови мало изгребали и заузврат нађубрили.
Место је… бемлига, можда бих и успео поново да га нађем. Негде у околини новог Меркуратора (како би рекла моја баба), отприлике. На улазу у пролаз (бгд. пасаж) је само реклама за мењачницу у авлији, напољу има неколико тезги са одећом, торбама, кајишевима и којечим. Мај је месец али је још увек хладно после кише (оне поплавне), носе се јакне. Светло онако, облачно и шмрљаво.
Нови Београд је испрва био велика спаваоница, јер су практично све зградурине биле стамбене, уз понеку трговину, ресторан и остало. Но, свака ципела жуља док жуља, а ако баш није скроз од пластике, разгазиће се. Тако је и ова архитектура, од чистог органског натур бетона (тзв. брутализам, о коме смо већ) дочекала да у њој одрасте већ друга генерација и напуни је собом. И почне да ствара амбијенте. И тај бетон, који није нешто весело изгледао ни кад је био нов, а сад како је почео да пуца, круни се и стиче мрље од рђе и чађи изгледа баш усрано – некако не изгледа више тако лоше.
На суседним снимцима се виде: двадесетак штафелаја без слика и сликара, ваљда неки столар прави и продаје. Неко носи плочу од некаквог стола. Голубови налазе нешто да кљуцају.
Власник кафића је зато ударио у црвено, и стубове и заслоне, што се фино одражава на околни бетон. Можда је све ово изгледало још веселије десетак дана касније, кад су кише прошле и неочекивано лепо време за ово доба године измамило бројне шетаче (надам се да сам погодио све речи и редослед им), но за суморан облачни дан и ово је пријало.
Епилог: пола сата касније смо се скували, грануло сунце све у шеснаест а ми у зимским јакнама, и цео тај сентимент бетонске оазе је пао у воду.
(толико са Суштине, а сад да се вратим у причу)
Најважнија набавка је био усисивач. Узела је неки вртложни, који у комору сталожи већи део и пре него што допре до филтера. Девојка за пултом, кад је требало да јој попуни гаранцију, је прво била надркана јер је имала нешто гужве (и још и морала да зове шефа јер се нацртала нека клинка да постави штанд, да скупља помоћ за жртве поплава, одмах до ограде за колица), али док је то попуњавала, пита одакле смо. Јел' због нагласка? ...а она из Кикинде. Како се увек препознамо.
Лена је пробала усисивач, одличан. Пут до куће скоро досадан, само један идиот са панчевачким таблицама. Некад буду по тројица-четворица.
Увече на скајпу са Нином и Гораном. Раја канда сам научио да чита, из игара, мада још не говори ваљано. Каже „нема метака“... јер је на екрану писало „no bullets“.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Илија Ћирилов (Злија), Јелена Средљевић (Лена), Невена Средљевић (Нина), ппп, Рју (Раја), суштина, на енглеском