16-XI-2008.
Откако Лена има нови телефон, на њему пушта мрз музику (в. Кућни)... што ће рећи да сам наследио стару сансу, мрз свирајку... а уме и да снима, па сам одмах почео на њему да правим белешке... поштапалице за памћење.
Послала ме у Волмарт да купим бицикл, види како ме сврби ова два месеца откако су нам украли оне старе. Прешао сам пешке ту једну миљу и успут снимао белешке. Нешто о историји музике у колима, и у славу мрз свирајке без покретних делова. Ово:
Када се ослониш на радио, од тога нема ништа зато што само фрљају рекламе, рекламе и још реклама. Па су онда измислили касетофоне у колима, што опет није ваљало, зато што, прво, касета мора да се окрене сваких 40 минута и баш онда наиђе нека гужва, семафор, кркљанац, и ништа од тога, заборавиш и после сатима не слушаш ништа... Онда измисле, ајде, онај касетофон који се сам окреће и онда он не ради. То јест он ради, али ради стално, окреће једну те исту касету по педесет пута. Стигнеш и вратиш се и не приметиш да слушаш исту касету већ по шездесет и девети ипо пут... Е онда, треба нам нешто дуже, нешто где не морамо сваких два минута да стављамо, па сваких четрдесетпет минута, па сваких деведесет минута, па онда сваких седамдесет минута, зато што су измислили цедеове, што је опет јако незгодно за баратање у колима, зато што је, кажу, цеде осетљив на отиске прстију, значи пази како хваташ. Ако пазиш како хваташ, не можеш да пазиш како возиш. Ако немаш сапутника који ће то лепо уредно да ти окрене, а и ако... ма мораш да га пазиш да видиш... јао не дирај тако... и онда цеде плејер са ем пе три музиком, што је...
Е онда је то било супер, док нисмо приметили да рандомајзер, илити рндалица, у ствари не ради како треба. Увек пушта истим редом. Станеш, искључиш, одеш на пишање, вратиш се, он почне са истог места. Прескочиш четири песме, пусти пету, знаш која је шеста. Онда купиш други, који је бољи, и тај издржи две године, као што је издржао и онај први. У ствари то има главни проблем што има покретне делове. И поквари се, пре или касније, запрља се, глава, трте мрте. И ево сад причам у ову дрндалицу, која је свирајка од четири гигабајта, остало ми од ћерке кад је добила нови телефон, који је и биоскоп и телефон и позориште и магнетофон и штагод хоћеш, кува кафу пече палачинке, па да видимо. Ово је први дан како га користим. Овог тренутка, кренуо сам пешке да купим бицикл. Све у нади да ми овог пута неће тако брзо украсти... па ћемо да видимо.
Бицикл нисам купио, јер деран није могао да ми прода осамнаестобрзинац са широким седиштем. Имају таква седишта на тим новим моделима, где је корман као на косилици (тачније на култиватору, ког овде нема), скроз неергономичан, а приде такви немају мењаче. А знам да морају понешто да саставе кад продају бицикл - педале су ушрафљене изнутра, корман уздуж итд - тако да само замена справе за мучење зване „спортско седиште“ илити „смрт простати“ нормалним седиштем није неки екстра труд. Али ово је Волмарт, нема шансе да им дозволе да ураде нешто мимо чеклисте, нпр да укључе мозак.
„Продајемо их како јесу. Без измена.“ рече клинац.
„Онда одох пешке“ рекох, и одох.
Онда погледам на крејгслист и из цуга нађем неког чичу - каже отишла деца, он празни гаражу, има три бицикла и један дечији, даје све за 40$. Ево ти 50$ ако ми донесеш. Донео за 20 минута. Истина, нису у возном стању, сваком фали понешто, али шта фали, нарадио сам се којечега на бицикловима, могу још мало.
Спомиње се: Јелена Средљевић (Лена), Кућни речник, на енглеском