Мој осми рођендан. То што сам мислио да сам тада добио грамофон на поклон испада да се десило тек две године касније. Тако да не знам шта је било овог пута.
Радови на кући су ваљда били већ готови, бака је сад имала своју собу, ту бившу шталу, а имао сам сад и ја. Патос није офарбан, јер је још требало да се суши. Мој кауч је био под прозором, па је било весело оног дана кад су приметили да је на том месту набој баш влажан и решили да подзидају, па прво уклонили тај набој. Пробудио сам се гледајући право у мајстора, кроз зид, испод прозора...
Портура (иначе сам чуо да се зове бордура, ал' овде се тако каже) је била од истог ситног туцаника, само светлосивог, не тамног као код Јамачекових. Њихов је био и углачан па је то госпођа бар једном годишње мазала нечим да се сија скоро као мармелада. Наш мајстор је рекао да би то могао да уради, ал' би трајало две недеље. Уместо тога су га углачали умерено, а онда исцртали некакве квадрате, остављајући између и одозго ивицу од око 5цм, и још са заобљеним угловима, и то онда истуцали да буде рапаво. Није испало лоше и то ама никад више није морало да се одржава.