април 1959.
Четири генерације
Судећи по крошњама, април или почетак маја. Код деде у Бртогу. Доста добро очуваних фотки - ја са сламним шеширом, на коњу (деда га води по авлији). Мечићи у плетеној корпи иза неких као циркуских кола, ћале истрчао на друм да их слика, вероватно неки Цигани обилазе крај. Баба са Аницом, тада још бебом, и Славица са тетка Мимом. Уз ту слику се сећам да је било фрке, кад је ћале извукао регулу, а Славица удри у дреку. Јер је фоткалица била у кожној футроли са кајишем, а кајиш је за њу, како су моји сконтали, значио батине. Леле...
На слици смо ћале, деда, тетка Јања, прабаба, ја, Аница.
Прабаба је била нешто посебно. Није много говорила, тешко се већ кретала, али кад рекне нешто, то је све нека набеђена мудрост, легенде, злослутне приче, прорицање и сплеткарење. Понекад је успевала да окрене синове једног против другог, касније и унуке. Стварала савезништва и заваде кад јој је како одговарало - што никад нисам схватио чему је служило. Разумем ја да је кроз први рат прошла као млада удовица са два клинца, морала је да научи да се сналази и буде лукава, али каква јој је вајда данас од свега тога, није ми ишло у главу. Опасна је била.
Ћале је ову џемпер-јакну са цибзаром (!) носио кад год је време дозвољавало. Деда је носио тај шешир без обзира на време. Не сећам се да сам га напољу видео гологлавог.
Бунар је оно бело скроз десно.
тетка Јања тада није била ни тинејџерка али је већ обећавала да ће бити велика. Тада је била тек онако крупна и незграпна, са чудним устима што је наследила од мајке, дедине друге жене (за коју сам дуго мислио да ми је баба; била је на гласу по вештини сплеткарења, као уосталом и прабаба ми, што је ћале почео да приповеда тек десетак година по њеној смрти, описујући је као тоталну ленчугу која се никад није прихватила посла, и да се због ње кућа скоро распадала, и да је заслужено доспела дотле да на крају пере судове у кафани).
У авлији је и бунар, озидан и замалтерисан бетоном до око метар висине, вода увек бистра и ледена као из извора, иако до реке има једва сто метара, а одмах узводно је хемијска фабрика (тада су правили муницију и експлозиве - неколицина стаклорезаца у селу би повремено имала пуне руке посла). Мада по кући није било нешто много посуђа, сваки пут кад дођемо би се исповртела лепа стаклена посудица са слатким у једној прегради и кашичицама у другој, и чаша те ледене воде. То је био обичај, узмеш кашичицу две, а оно преслатко, скоро сируп, и онда то спереш том водом, трну зуби.
Не сећам се како смо стигли до Београда - нешто ми се чини да је деда упрегао коње па нас одвезао, е сад да ли на воз или код свог брата, чији син (чича Рада) био шофер у неком министарству или служби. Возио је опел олимпију и имао нека права на та кола (да ли је возио кући да опере, оправи, среди, или је после и откупио кад је била отписана). Сећам се и да нас је возио неколико пута до и од Београда (једном смо били само он и ја, па је стао негде уз реку и прао кола, и онда их брисао огромном јеленском кожом, али правом, са неравним ивицама како су испале приликом драња), и да је тим колима долазио овамо, а и да нас је деда возио својом запрегом. Но од тих пешес одлазака тамо, ко ће знати које је кад било, ти одломци могу да се поређају и овако и онако.
Остали смо (сат два или дан два) код једне од његових сестара у Београду, дођу ми тетке. Теча је имао чудан глас, доста висок, са неодређеним нагласком. Надимак му је вукао нешто на Загорје, мада је био наводно Далматинац. Обе су становале у високоплафонским становима у строгом центру, не нарочито далеко од Теразија и Ташмајдана. Ту сам се први пут купао у правој кади, што је био одличан тобоган, фино клизи док не звекнем репом о чеп. Бојлер је био на угаљ. Свуда плочице, чудо невиђено. Ми смо се купали у лавору - угрејала би се кујна и неко би сипао воду из бокала на главу кад се пере коса. За остало би поливао свако сам себе. Моји су узели и прву електричну грејалицу, црну са три штангле, са никлованом решетком спреда, па се сећам да су ме плашили да струја може да прође кроз воду, а ја сам увртео себи у главу да ме оне три ужарене шипке вребају кроз решетку. Један од првих страшних снова које сам запамтио је управо та грејалица која хоће да скочи на мене и гледа ме претећи.
Тада су ми купили и лопту, у пластичној мрежици за ношење. Тетке и тај теча су нас испратили до станице, низбрдо.
Имао сам фину јакницу са цибзаром, што је тада била велика новост - једини други цибзар у кући је био на ћалетовом џемперу, тачније штриканој јакни, коју је носио годинама. Цибзари су исто тако трајали, тек крајем шездесетих сам видео први покварен. Јакница има чудан крој, рукави су бар цео мој педаљ дужи од тела, јер је била до појаса, а појас се тад носио у висини струка. Тек почетком седамдесетих се појас спушта на карлицу.
На фоткама многи имају богартовске кишне мантиле. Ја носим беретку, натучену, како ју је носио ћале, ма сви су тако носили, нико није носио по француски, стигла је без упутства. И звала се беретка а не бере.
Остатак негатива је снимљен код куће, понешто у центру, види се у позадини општина. Обучен сам доста топло, па је или још увек пролеће, или је ово она година кад нисмо понели фоткалицу кад смо ишли на море, па је остатак филма испуцан тек у јесен. Последње је сигурно из октобра-новембра, чистим лишће.
Спомиње се: Аница Тасић (Аница), Бртог, Радомир Средљевић (чича Рада), регула, Славица Тасић (Славица), тетка Јања, тетка Мима, шешири, на енглеском