Ћалетова полусестра, по оцу. Своју бабу по оцу (као ни деду по мајци, заправо) никад нисам видео, умрла је 1949. Оно што сам мислио да ми је баба је дедина друга жена, што сам сазнао пред крај дединог живота.
Ова моја тетка је на мајку - облик носа није наш, а уста криви као мајка (што ми је било одвратно годинама, нисам умео да објасним зашто), али је природна плавуша као што смо ми већином, чак јаче. Треба да је шест година старија од мене (фали јој два дана, нашао сам у решењу о реституцији кад је стигло, са датумима рођења свих живих наследника). Има је доста; већ априла 1959. је била огромна за своје године и штогод дебела (тј не баш, тада нико није био дебео). Кад се удала, 1969, брзо се угојила и остала таква.
Има глашчину. Кад телефонира, не морам да препричавам шта је рекла, сви чују. Јака је и као ћата, уме да продре кроз администрацију кад јој нешто треба, нађе пут да истера своје, нема везе да ли је катастар, суд или где већ. Радила је тако негде, научила како то иде. Да није ње, не би прошла та реституција.