Лена опет у бедаку. Ситуација око студија не даје ни трачак наде. Питала је саветницу, преко неког, без имена, шта може да се уради да се упише на неки пристојан колеџ у Вирџинији. Одговор је ни црно испод нокта, нема шансе.
Па смо онда решили да се спакујемо и одемо кући. Кућу и остало оставимо Нини, упишемо Лену негде у Француску или Британију (може и Холандија). Време је да направимо налог на крејгслисти и почнемо да распродајемо старе мониторе, веће књиге, напајања... штогод је превелико да се носи а Нини не треба.
Идеја за бизнис - ако у Србији још не дозвољавају да грађани (ака физичка лица, како се званично зову) плаћају ка напоље, задржим картицу овде из ШКЗ и наплаћујем скромних 10% да уплате иду кроз мене.
Наша кућа тамо је буквално празна. Имамо кревете, ормане, столове и столице, чак и тросед и две фотеље, али кујна је растурена - нема шпорета, нема мирка, фрижидер је крш, перилица још гора, грејање испражњено пре десет година, вероватно зарђало... а ни алата немамо, све разделили. Ал' бар има струју, воду и телефон, а интернет не би требало да је проблем.
Јеби се, Америко.