03-VII-1969.

Овог лета смо отишли соло на море - ћале, кева и ја. Без каравана, без друштва. Хтели смо да нађемо неко добро место на обали, па да дигнемо шатор где нађемо добар камп (на путоказима је увек писало "кампинг" а сви кажу камп). Кренули смо преко Шапца, Лознице, Зворника до Сарајева, и нисмо се нешто задржавали, осим ћевапа код Мркве на Башчаршији, што сам запамтио од пре пар недеља. У ствари сам попамтио главне оријентире, довољно да се снађем. Требало је да преноћимо на Борачком језеру, хваљеном као драгуљ нетакнуте природе. Али, друм до тамо је пуки туцаник, без путоказа, него питај кога ухватиш. Кривудав, брдски, бела прашина од кречњака по свему што је иоле близу.

У неком тренутку, испред нас камион, други наилази. Схвате да треба да се мимоиђу у тесној кривини, па овај испред нас убаци у рикверц па полако на нас, док нам није сео на предњу хаубу, где је у фићи резервоар, а приде и она пољска плинска боца од 2кг. Гурао нас је скоро метар, док није сконтао да му онај други маше и аблендује и да мора да нешто није у реду. После смо сазнали да је тракториста, и да је навикао да око њега нема никог, и да му је ово тек пети дан на камиону.

Тип из другог камиона обећа да ће звати мурију кад стигне у Коњиц, овај наш даде податке (звао се Омер Банда, ни мање ни више) и оде. Само десет минута касније, пљусак. Седимо у фићи, чекамо милицију. Петнаест минута касније, неки стари чича на коњу, са све турбаном и осталим, јаше полако, види згужвану хаубу и напрсао ветробран, добар дан добар дан. "Хоће ли дуго ова киша?" - "Свака је стала, стаће и ова". Мртав ладан.

Камионџије су се, наравно, познавале, вероватно су из исте фирме, ма ту свако сваког зна, и није му на крај памети било да зове пајкане. Босна. Вазда подозриви према папирологији, а милиција и осигурање су високо на списку за избегавање.

Ускоро стаде и та киша, а ми налево круг па до Мостара. Бар је ћале знао крај, служио војску тамо, и надугачко нам причао како је тамо блесаво време, јер се ту срећу средоземна и планинска клима, негде јужно од града. И тачно тамо почиње приморска флора, око друма воћњак нечег приморског, четинари, макија, мириси. И нађемо камп на ушћу Буне. Остали смо тамо дан-два, док поправе фићу.

Од делте Неретве смо кренули на север и стали у Подгори, камп Заострог. Ем зао ем строг, што је било као океј док трећег дана није ударила бура. Ћале је морао да везује неке каменчине око шатора, увезао га ко саламу оним дугим најлонским ужетом којим је везивао пртљаг на кровном носачу а иначе би га у кампу користили као штрик за веш, неуништиво. Ујутро смо се спаковали чим се шатор осушио.

Следећи је био Каштел Гомилица, прилично занимљиво, али се близина велике луке осети у води. Повремено би се пливало упоредо (или преко, ко је луд) поворке гована из неког брода. Успео сам да прегорим од сунчања, па ме кева намазала павлаком, чула да то помаже. Помаже, али и затеже кожу. Одређао сам неколико пасијанса за камп сточићем, и после једва устао, кожа потколенице је озбиљно болела кад се растезала. Одгегао сам се до славине да то сперем, и морао да поновим двадесет минута касније, ушло у кожу и још увек ради. Ту сам први пут стекао неко друштво, углавном старије од себе, који су се удварали рибама исто старијим од мене (дакле 16 или ту негде), а ја сам био ту да преводим и учим. Па, учио сам. Двојица из Данске, двојица из ваљда Београда. Један из Загреба ме учио њиховом жаргону. Играли смо шнапс. Учио сам га неким нашим триковима, ал' није радило кад је испробавао на својима (нпр кад подигне мали прст и каже "сад гледај овај прст и покушај да се не смејеш" - јер ради само кад изгледаш као да ћеш сам да пукнеш од смеха, што онда постаје заразно и одједном је један прст најсмешнија ствар на свету).

Шатор као огртач. Ово је међу младим боровима, пар дана касније смо се преселили међу велике.

Након пешес дана су нам дозлогрдила говна у води и кренули смо на север, и скоро у сумрак нашли Борик и остали тамо до краја летовања. Кеви се јако свидело, под високим боровима ладовине колко хоћеш, а камп велик па се нађе друштва.

Прве комшије су нам били неки мешани пар из Аустрије. Он је био некакав сноб али дружељубив, а она судски тумач за српскохрватски, рођена у Београду, негде око опсерваторије (њен ћале био кад се зидала, инжењер или тако нешто). Ћерка није хтела да се дружи, бар не да говори са мном, него се стално нешто домунђавала са другарицом. Да ли је слаба са енглеским или што сам тад био млади морон. Кад су први пут кренули на летовање у СФРЈ, госпођа није имала појма да у Словенији говоре неки други језик (тако да "људска милица" није оно што је она мислила, него народна милиција). Како су стали на некој зајебаној раскрсници у Љубљани, и како је стала да пита миличника нешто, обратила му се на српском са "господине" и... ма хаос. Повели су сад и ћеркину другарицу, да има друштво, подједнако згодна и исто неприступачна.

Видео сам понеки кадар слетања на Месец, доста људи је имало портабл телевизоре, сви су о томе причали, ал' ми смо само ишли на плажу и пичили роштиљ. Ћале се навадио на скуше, па се то пекло неколико пута.

Спомиње се: Борик, на енглеском