01-I-2002.
Чудо једно, ни имејла ни ничег. Фотке за данас су што су се девојке сликале, биле су обе са Гораном у Хозеовој новој гајби јужно од Дисија, за дочек. Имали су и неки лајтшоу, микрофон, електричну гитару, озвучење и сви су као нешто свирали, сликали се као на сцени.
Дошли смо поподне по њих па их одвезли назад у Еберг. Бензин је био будзашто. Америка још пуни гаће након 11. септембра, не возикају се, коштао је мање од долара. Прошли пут сам чак точио за само 0,89$ галон.
Остале што смо видели на фоткама нисмо затекли тамо - ни Рикардовог млађег брата, ни сестру од тетке (тј Марлу). Поседели смо једну кафу са Хозеом, тј он је пио пиво, не видим које, Корона није.
Гледали су преносе, јужноамерички фудбал, на исхаковану картицу за сателитску, навијали све у шеснаест.
Е, да, и виц о језеру Титикака: „поделили смо га тако да је тити наше, а Боливији кака“.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), дочек, Ененберг (Еберг), Марла, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Хозе Бариеро, на енглеском