Форд најављује да се можда враћамо на посао, само што није, „...у ком су изнели прихватљиве услове да или ЗДИ или ЊуКомп крену. Факсују то нашем адвокату у понедељак ујутро. Ако написмено буде како су рекли, у седлу смо. Ово споља изгледа као добра вест, али је због тога банка одложила одобрење да кренемо са пријавама за Лејвор. Још једном морам да тражим да будеш стрпљив. На дуже стазе, подршка наших инвеститора је најбоља за све нас. Агресивно ћу од понедељка тражити посла/пара за нас на свим фронтовима и јављаћу ти“.
Ћале се жали да је у винограду блато. Навратила Милева. Испекао још ракије.
У овој ситуацији сам практично незапошљив, јер је ксенофобија само узела залет и тек ће да расте. Запатио сам шуљеве. Навикавам се на супозиторије и чак ми помажу. Имао сам то, још у зиму 1998.-99. и нема изненађења, једнако је лоше. У међувремену сам доживео два сусрета са својим новим положајем. Једно је кад сам свратио у Зиро за нешто и затекао писмо од ИНСа где траже да фирма достави извештај о мојој плати, да не буде да сам, као Х-1Б, плаћен много испод просека [што и јесам био, али толико су могли да смамуљају]. Зкључили смо да је касно, да је то стигло пре две недеље све би прошло, овако јебига. Тек после ми је синуло да је у ствари могао да се сложи одговор и то сасвим легално - фирма формално још постоји, финансијски/кадровски је још у згради, запослио се код комшија доле, и могао је ладно да сложи извештај о мојој плати за првих пола године. Што се тиче питања о бонитету фирме и мом статусу у њој, та су се питања поставила раније и на њих је одговорено тада. И ко зна, можда бих добио зелени картон да смо тако урадили, ал' нисмо. Ко зна зашто је то добро.
Други сусрет је био кад сам наишао на неког од колега у граду, па ми рече да имам право на помоћ за незапослене, већ самим тим што ми се скидало са плате за то. Те одем у ВЕС (вирџинијске услуге запошљавања или тако нека скр.) и пријавио се. Прц је био у томе што немам АИН, идентификациони број за странце, који бих вероватно добио за пар недеља. Срећом, ћата није разговарао са мном кроз шалтер, него смо седели у његовом офису, он био расположен за разговор, па ме питао и шта сам то радио. Утом приметим да је и његова апликација рађена у фоксу, а он одмах пита да му погледам један извештај који је ружно форматиран и без везе пресеца страницу. Погледам га, видим да није до извештаја него негде у апликацији, што је егзе који не могу да пипнем, ал' ето трудио сам се. Онда се он сети да није завршио моју пријаву, и онако сам од себе кликне у кућицу за тај АИН, јер ионако није тражило сам број, само да штриклира има-нема. Па постоји тај број, онако као идеја. Те сам тако почео да добијам тих 1200$ месечно, што је четвртина оне плате, дај шта даш.
Били до Волмарта (нема више млека по 2,35$, сад је 3,08 - у Куглагеру је 3,09 а 3,19 у Храни за лавове), донели пакло клопе за Мрвицу и велико пакло шушки од кедра, потрајаће до пролећа. Имам две мале игле у левом увету, акупунктурне, против Форда (како сам крстио шуљ).
Отишао са Нином до оближње библиотеке, узео „Диференцни уређај“ Виљема Гибсона и оног другог (Бакстер?). Имају лепу изложбу под називом „Неко познат?“ где каче фотке које људи забораве у враћеним књигама.
Рикардо је предао папире за Горанин зелени картон, стигла потврда о пријему. На нашу адресу, пошто је Хозе пријавио подстанаре на својој адреси у Александрији, па да га не повезују са њима. А и подручно одељење ИНСа је ионако ту у Норфолку. После сам сазнао да тих одељења има свега четири - друго најближе је у Тексасу, а остала два негде на западу.
Берт препричава 11. септембар:
(У) уторак сам имао заказано код Ортопеда пре подне*. Мислио сам да прво одем на посао, али ми није баш било добро па сам мало одспавао па право код лекара. Успут, око 10:20, укључим радио и чујем вести о терористичком нападу. Мора да је тада авион управо погодио пентагон. Ординација је била у професионалној згради** код Арлингтонске Болнице. Кад сам стигао, управо су почели да отказују заказано јер су ортопеде позвали у хитну. Али, примили су пацијенте који су већ дошли, па и мене. Рекли су ми да носим стегу на глежњу још две недеље а онда да га разгибавам. Како сам излазио, болница је већ постала лудница од гужве. Саобраћај у крају се загушивао. Пентагон је између болнице и мог радног места у Кристал Ситију. Звао сам шефа и он је потврдио да би тешко било доћи на посао, па сам отишао кући. Претпостављам да бих, да сам отишао до болнице како сам планирао, прошао поред места несреће, вероватно пре загушења, а можда би ми и тај авион пролетео изнад главе.
Среда поподне* се није видео дим из пентагона, који се и иначе не види са мог посла. Мислим да је рупа са западне стране, према аеродрому Далс, јер ту страну не видим кад се возим кући.
Није баш за интервју за Сиенен, ал' вреди испричати пријатељима и родбини. Не знам никог ко ради у Пентагону, а ни у СТЦу. Наше морнаричке муштерије су у Морнаричком дворишту, у граду. Чуо сам да НАВСЕА не прима посетиоце, па ни нас.
Наставља у другој поруци
Надам се да нисмо кренули да правимо себи нове непријатеље. Надам се да остатак света неће много узети за зло Бушовој влади што им је целе године говорио да се носе. Надам се да ћемо стварно смислити да урадимо шта си рекао и казнимо само терористе а не све редом. То је тежи део.
Кад смо заратили са Ираком, Палестинци и Јасер Арафат су стали уз Садама Хусеина, верујући да стварно гледа да им помогне. Изолација у којој су се нашли их је натерала да се потом уразуме. Шенлучење у џамији и атентат на њиховог председника владе су научили Израелце да се уразуме у отприлике исто време. Теве снимци како Палестинци прослављају покољ их је вратило на став из отприлике 1993. Питам се шта треба да се деси да се Израелци опет уразуме.
Канаду доста тога препоручује као место за живот. Иде ли ти се у Монтреал само да би радио за Алфонса или има још разлога? Можда ти се учи још један језик. Свиђа ми се Монтреал. Добро изгледа, нема толико злочина, добар превоз и има разоноде. Не делује претрпан, за град те величине, осим мостова преко Реке Св. Лоренса. Видео сам ужасна зачепљења на Пон Шамплену у свако доба дана или ноћи. Можда је градња најзад и довршена, ко зна? Монтреал има доста добар уметнички музеј. Доста их је добро обучених. Јефтиније је од Торонта. Многи говоре енглески. Мислим да лакше праштају не-Канађанима кад не говоре француски. Те не би било баш потпуно језичко потапање. Зима је доста хладнија, мада није тако страшно као понегде по Њујорку.
Питам се како канадски здравствени систем ради за просечну особу. Наранвно, наша медицинска индустрија објављује доста пропаганде против њих, углавном што се на операције чека месецима. Наравно, то је боље него да се никако не оперишеш, што се може десити неосигураном Американцу. Иако, пак, претпоставимо да би имао осигурање ако нађеш други посао у Америци, питам се како би стајало поређење.
Погледао сам Дерсу Узалу. Емотивно, као и већина Куросавиних филмова. Већину сам видео. Неке имам на траци. Могао бих ти донети неке, осим ако ћеш бити негде даље. Себично се надам да нећеш.
Нисам никад радио са живим дотоком података. Рад на независном пројекту је интригантан а сад и за избегавање. Сад мислим да имам сигурнији посао. Претпостављам да сад нећемо шкртарити на носачима. Како год, ако буде требало подизвођача, занимало би ме да чујем. Претпостављам да ако радиш по уговору, треба ти званични послодавац да те не пошаљу кући. Требало би и здравствено. Можда нека покривна фирма или нешто. Таква питања боље постављати на www.realrates.com, мада и тамо има анти-Х1Г ксенофоба.
Кад смо код носача, шта је причао шеф. Гомила главоња из бродоградилишта су били штандуље на сајму запослења. Сви су носили црне мајице са једном од наших рекламних фотки, где је предња страна носача и пише „90.000 ТОНА ДИПЛОМАТИЈЕ“. Једну су ми описали као згодну прсату плавушу. Показала је на своје груди и рекла „ово ми правимо!“.
Требало би да пишеш чланке, чак држиш предавања на конференцијама. Јеси ли размишљао о томе? Видим да ти је дигнут профил на УАу. Кад смо код тога, Трикси, јеси ли ти говорила на девконима? Што тако мало путујеш?
О Пентагону већ кружи виц: „има четири зида и пет ћошкова, шта је то?“.
----
* од десет ствари које ме нервирају у енглеском, успео је у то мало речи да почини две: да каже уторак а мисли „у уторак“, и да без ваљаног разлога одвали реч великим словом. Он ће још и остати доста уздржан у томе, касније ћу срести ликове који су напросто креативни са свим тим.
** не капирам по чему се разликују професионалне и аматерске зграде; претпостављам да је мислио на зграду са пословним простором на издавање.