24-V-2014.
(Боћа као диџеј... хајтек кабина пригодно уређена, где смо већ имали струје)
Велики састанак редакције Суштине - дакле Шкрба лично (са госпојом, без ћерке), Стинге, Боћа са Питоном, још два типа са женама и децом и још један без (а има, но није повео).
(потрефило се да смо Лена и ја показивали своје натприродне вештине истовремено. Мислим да је ово шкљоцнуо Шкрба, ово је његов ниско контрастни, пригушено бојени поступак.)
Ми смо дошли малко раније; Боћа је био код Стингета још од јуче поподне („знамо да си утањио, ал' ваљда имаш за аутобус; дођи а даље је наша брига, важи?“). Остали су се појавили брзо за нама (један је успео да залута - а Петерхид има три улице - јер смо му рекли да скрене десно кад угледа родино гнездо на трансформатору; видео је једно на бандери поред моста и скренуо ћошак раније).
А онда зове Лена, врло мрачно расположена. Раскинула је са Злијом, опет, вероватно (и надамо се) заувек... На шта сам рекао „дођи онда овамо да се мало зезамо“. Превоз? Нема проблема, имам идеју, спакуј се.
Позовем Стингета и, баш као што сам мислио, тек су се ређали у купатилу (са његовим љубичастим ледовкама и водоотпорним звучницима у туш кабини). „Е, ћао, чуј, имаш додатног путника. Знаш ону бензинску пумпу после СИВа? Е тачно преко пута... имаш њен број?“. И тако и би, дошла је с њима пар сати касније.
(на овој фотци, Шкрба и госпоја роштиљају; ово сам можда снимио ја његовим каноном - по имену фајла и обради ово је његово, ал' можда је шкљоцнуо и онај збуњени, видео сам да је пробавао)
Шкрба је донео додатне столице (пластичне; купио сам исте такве пар година касније) и роштиљ, ручно рађен од нерђајућег челика, ми смо донели месо и кобасице. Први пут да видим да он има проблема са ношењем себе. Уз врелину од роштиља, сунце и запару, слошило му се и морао је да оде да седне, мокра крпа око врата је помогла, ал' више се није примицао роштиљу; тамо су се смењивали дежурни. Није се онесвестио, није пао, ништа се лоше није десило, ал' није му било ни добро, презнојао се и мантало му се. Одавно се уписао у клуб 100 (а касније и у клуб 400 - оно кад тројица имају толико кила), не ваља то.
Лена се баш орасположила, а и деца су уживала.
(двоје с леђа нису ликови у овом спису; лево иза Питон, Боћа, Стинге и ја; надесно она, Лена и још не-ликова)
Од све ракије што смо имали (најбоља јабука и шљива) сви су се ухватили за брескву... јесте добра, можда не колико ове, ал' радозналост победила, а и свидело им се. Нису тражили другу. Боћа нам је оставио две литре милфоваче, оне од 40+ година (види чланак, да не понављам овде).
За повратак сам прво мислио да преноћимо, пио сам. Ал' и блебетао сам стално, углавном је испарило, а и нисам пио последњих сат-два, и још после док смо поспремили. У међувремену је запара прешла у кишурину. У повратку смо прошли кроз завесу од пљуска. Остали су прошли пре нас, причали су после да је било негде између потопа и говнопада. То је трајало само два километра, ал' некако буде да су то увек иста два километра, негде на пола пута до града, кад пада, или пада јаче тамо или само тамо.
Спомиње се: Божидар Соколовић (Боћа), Градивој Шкрбић (Шкрба), Илија Ћирилов (Злија), Јелена Средљевић (Лена), Милован Аксентијевић (Стинге), милфовача, Петерхид, Питон, суштина, на енглеском