23-III-2016.
Двадесетог отишли до Лене. Донела ми је овај шмекерски упаљач са Тајланда (не Тајвана, пречуо си, глуваћу). Изгледа отмено, ради одлично, потраје који месец. Као прво, ти упаљачи са катализаторским намотајем бацају такав волшебни пламен само са фабричким пуњењем. Никад више, али и тако ради. Али онда је испало да шара није угравирана у метал, него у танак слој пластике преко њега, што се брзо офуцало и скоро нестало. А онда је почео и да пушта, пуњење траје можда један дан.
Ал' био је баш кул док је био нов.
Дуг дан на послу. Рад од куће има предности и мана. Добро је, наравно, што до посла имам око 1м, од стола до тастатуре, што могу да пушим, одем на веце, изађем на свеж ваздух, дремнем (што однедавно чешће радим, и не више 10 него 15 минута, обично сат после ручка). Мана је што у разна доба дана очекују да сам ту.
Проблеми са мрежом у Емпурији још нису решени. А није ни моје да решавам. Радим на тим е-рецептима од августа, и то је већ стамено, чак сам прошао сертификат код продавца (ака посредника, агрегатора или како би се већ звао) и то ради ко бела лала, осим што је ова клиника полицијска држава, као што су све универзитетске клинике, где је свашта забрањено. Сад нам укидају нека ограничења али још има грешака.
Понестаје ми идеја - колико се уопште могу дебаговати мрежна ограничења и како она утичу на обичан httpGetEx() позив - али Брус је морао да ме пита да ли сам видео имејл. Ма јеботе радио сам на нечем десетом цео дан (прескакање из базе у базу, где симулирамо излазак из апликације али да не убије алатницу и меније, јер то радимо из озбиљног хакераја што смо пазарили од неког Руса, и за које немамо изворник). А онда ми је тачно нагазио на жуљ, рекао је „тај имејл је 20 сати стар“, тј као да мене боли патка за то. Па и заболе ме, ментално сам исцрпљен, под турбом већ данима, у ствари то стање узбуне траје још од децембра, кад је Дејвид обећао веб.2 некима у Тексасу за две недеље, а онда Нина отишла на Филипине таман у сред одложеног рока за то, који је некако избоксовао, па сам ја морао да преузмем. Ово ми је откинуло филм. Почео сам махнито да куцам нешто погано, адреналин до ушију, скоро да поломим тастатуру, а штета, баш ова лепа бела што ми се тако свиђа. Уместо тога угасим Змајчека па и Наново (на њему терам скајп, не мора Мали мекани да зна превише о томе шта радим на главној) и одјавио се скроз на 24 часа. Зајеби посо, и програмери имају душу.
Опет сам збрбољио попару за вечеру. Класична је само наквашен стари хлеб и млади сир, мало запечено у рерни. Тако сам почео, али откако сам 1976. имао кухињу за опите, кренуо сам да додајем шта се већ затекне - све могуће окрајке од кобасице, саламе, сланине, шта већ наиђе, и сира одозго. Може и јаје, ређе два. Одозго нафрљам кечапа (нарочито онај са каријем, појавио се четири године касније) и намрвим оригана. Оригано је некад био реткост, а сад га на башти косим шворценигером, толико га има. Наравно, не рабим тигањ откако имамо мирка, него ову стаклену посуду из 1980. Кад је ту, понекад ми се придружи и Нина, па онда буде у већој посуди, са две виљушке. И даље ово радим два-три пута месечно.
Спомиње се: Брус Ферлејн, Дејвид Бертон, Емпyрија, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), мирко, Наново, Невена Средљевић (Нина), шворценигер, на енглеском