Још једна универзитетска клиника, Фериверова муштерија, у Њујорку граду. С нама од 2014. Конверзија старих података је потрајала, јер је била у говнима - наравно, зато и пазаре од нас. Па су онда имали интерфејс према целом болничком систему (срећом, нисам то радио ја него Јан), и онда поврх свега КопиРп.
Једно од оних места куд се стиже само кроз ВПН (коју никад не тераш на стварној машини, јер позатвара све остале везе са мрежом, него на виртуалној), па онда РДП на њихов пробни сервер, а они ће на крају да прекопирају то на погонски. Што је просеравање - кад су их притисли рокови, ладно су поотварали приступ до погонског докле год треба. Приступ је испочетка био лак, али уз дужну дозу параноје - за било који пренос морали смо да користимо УлогујМе (што је тек онда прекршај безбедности, ал' ко га јебе) или, за ситниш, да узипујемо фајл у стринг, то пренесемо стевком, отпакујемо код њих.
Ни они никад нису приметили да имам тоталкомандер на пробном серверу, и да кроз њега приступам погонском. Ал' сте кербери.
Добар је био њихов информатичар (бар за нас), Македонац, па смо се издиванили и доста нам је олакшао живот. Испрва смо говорили српски, а онда је почео да прелази на енглески одмах после поздрава. Ваљда и пожарни зидови имају уши.