26-III-2016.
Велики нерадни дан. Отишао да купим онај сомерсби за младе (наводно није разређени вештачки ликер од крушке него прави цидер од крушке - мени мириши исто, као што ће и сваки други мирис да делује вештачки кад ти једном концентрат напуни нос), па дремнуо (јер сам устао доста рано; наредне ноћи спавао 13 сати). Отишао по ћалета отприлике у договорено време, па се вратио таман кад је она распаљивала ватру. Кад смо завршили (ја сам роштиљао док је она била заузета другим), стигну Лена и Милан. Наша клинцеза је баш дама (употребио сам реч „госпођа“, што је само напола схваћено као зезање), црвена хаљина, шминка и дуга коса (од 2008. је носила кратку), не да је порасла него... је одрасла.
Ћале је заспао док је чантрао са Нином преко скајпа. Са левог увета му је пало озвучење, чуо сам да је нешто пало али нисам видео. Нашли смо га касније, опако је пиштало негде око два килохерца.
Два дана касније сам отишао до града и купио унимер... Нема везе што је то била домаћа марка, име је одлично. Овај је мађарски. Онај што сам био купио у Рејдио Шеку је испустио душу. Мислио сам да је до батерије, чак сам и набавио једну (неки чудан формат, никад видео ни пре ни после, ал' имали су), ал' јок, није то, баш је цркао. Одмах сам купио други. Унимер не треба често, али кад треба, јако треба.
Спомиње се: Јелена Средљевић (Лена), Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), на енглеском