31-III-2016.
Јан инсистира да напишем скрипт који би прошао кроз све претраге (извештаје и остало) које имају придружен фајл, да би се тај узиповао у табелу t_zips. Што и ради аутоматски већ, чим га први пут пипне, али... за сваки случај. Радећи на томе сам натрчао на још један случај који би могао тим да се реши. Прво ми се није то радило, јер је сувишно, али ајде, ако решава теоретски будући проблем, ајде хоћу. А и има свега педесетак линија :). То са логовањем. Моја стара класа за то, dcLog.prg, коју сам написао још 2008. мада мислим да има негде и из 2007. Понешто одатле је још од Џејка Бауера, променљиви степен брбљивости, то сам од њега мазнуо.
Остатак дана сам 4. априла описао на Суштини. Овако.
Није толико проблем кад навалите на посао, ако радите оно што волите и ако видите да се људима свиђа то што радите. Још је мање проблем ако и добијете неку кинту за то. Проблем је кад крене мало превише да им се свиђа и некако налазе начина да вам продуже радно време на цео дан.
Оно, није да цео дан баш радим, буде ту и пауза и блејања по мрежи, али… није баш згодно кад си увек на располагању. Те сам најавио екипи која ме зивка у разна недоба да ћу да се окренем мултиконфесионалности – да не радим недељом (хришћански), суботом (јеврејски) и петком (муслимански), да се неко не увреди. Добро, серем, ово сам сад смислио, а није баш славно ни прошло – то сам најавио почетком марта, па је успело ама баш ниједном. Док ми није мало напукао филм. У четвртак, у 18:00, погасио сам сва сокоћала преко којих су могли да ме зивкају, изнео пиво на сто (буђејовичко, црно) и, вођен начелом истовремености, изазвао да то буде управо онај дан у години кад залазак сунца добацује до стола на ком је то пиво. И цвеће, зумбули и лале.
И како то већ бива, кад крене, иде. Дочекао сам снимак који, у ствари, планирам још од јесенас (јер та геометрија географије је симетрична – понавља се на десетак дана од равнодневнице ка дугодневници) ал’ онда нисам имао тог пива.
Овакво светло траје можда 4-5 дана, а онда сунце већ буде сувише високо, дрвеће олиста и пробије се тек понеки зрачак. Зато и оних дана у септембру, кад би требало да је исто овако – није, наша авлијска џунгла је толика да комшилук имамо само од новембра до априла.
Е, да, рекао сам лале и зумбули? Светло какво наиђе једном годишње? Не морате ми веровати на реч, ево козе.
За љубитеље политичке коректуре фотографија, снимио сам и нешто да имају чим да се наслађују, ево им па нека избацују непоћудан садржај до миле воље, рука им се у фотошопу позлатила.
Ето тако, цео шпил. Да не буде да је опет дошло пролеће а ја нисам стигао да приметим. Јер сам постао та врста кречане – што нисам сфоткао, као да није ни било.
п.с. Ипак сам оставио мобилни укључен, и нашли су ме у недељу поподне, док сам ово писао. Јесте да је трајало мање од пола сата, али свеједно: гррр.
Спомиње се: 24-III-2024., dcLog.prg, Јан Бренкелен, суштина, Џејк Бауер, на енглеском