Дуца се само зове да иде са мојим имењаком (ваљда Средљак, мада он живи подалеко, не виђам га никад у крају... а и има нас доста са истим именом, популарно било), у ствари је слободна. Био с њом цело вече (првог), па сутра ако будем паметан... ко зна.
После сам се сетио одакле ми она у глави. У суботу, док смо играли реми, напољу киша а она у апостолкама, које је изула у предсобљу, као што је ред, па је боса, ладни табани. И онда спусти стопала на моја, да се угреје. Тад сам је мало боље погледао, и уочио тај посебан израз лица, мало извијене крајеве усана, мона лиза се смеши враголасто. Да ми је остала фотка тог осмеха...
Другог одемо у фото лабораторију у Змај у 8:05, прво само нас двоје, ал' за петнаест минута стигну и Слађа и Драгана те смо радили слике до 11. Поподне, од 17 до 19 сам као дремао ал' само напола, размишљао, сањарио. Одједном, питање ми искрсне: што Дуца увек носи панталоне? Крије ноге, нешто није у реду? А онда се она увече појави у слатком минићу, ноге савршене. Џаба бојазан.
Хм, то је било неког другог дана. Поподне је дошао син оне Ђуђе од преко. Њих скроз не подносим, због ње, ал' он је испао добар, њој за инат или баш из ината - не свиђа се ни њему шта она ради и каква је. Било ми криво што је дошао тако касно, па сам и ја стигао касно на Ружу, Дуца и Слађа су већ отишле. Део друштва је био негде уз реку у шатору, негде даље ка Београду, два-три дана. Те ми је било досадно. Чојић и Драгана су стајали загрљени са стране, љубили се, а онда наиђе њена сестра и оштро их погледа.
Чојић: сад ће сестра да те напичка кад стигнеш кући
- неће, неће.
- па није да је јача од тебе, а и да је јача, није бржа
Ово на рачун приче од пре неки минут кад је рекао да она вежба трчање, "већ трчи 20м за 15 секунди".
Четвртог сам приказао "Стари цилиндар". Прича наивна, глума још гора, ал' добро зезање кад су глумци и другари једина публика. Причало се нешто и о дочеку, и ако не буде оцена испод петице, могло би опет. Нисмо били тако страшни прошли пут. Мада, овај, неће бити лако, гимназија је то. Биће добро да уопште прођем.
Поподне је прво дошла Дуца, а Драгана и Слађа касније. Прелазимо на лорум, дојадио реми (након, колико оно, пет месеци). Пошто се игра учетворо, а стратегија јако зависи од тога ко дели ко игра први (десно до делиоца), а има шест игара (касније додали до осам), мора да се игра четири круга да би свако био делилац, да сви имају исте шансе. Што значи да партија траје два-три сата, већ зависно од броја пиш пауза. Дуца је баш паметна и конта из прве. Опет плес босих табана под столом. У ствари сам своје већ паркирао где треба, без размишљања. Можда ме већ сматра за свог?
После дошли Чојић и Патак да виде филм. "Ааа види коцкарницу, опа бато".
Кад су кренули, нисам имао чакшире - наранџасте згужване после прања, а и касно је и хладно да одем на Ружу у бермудама, па рекох "не могу на Ружу овако, стижем за 20 минута". Дуца рече "ја не идем на Ружу", уз један од оних њених загонетно зајебантских полуосмеха, што ми није промакло али нисам ни укапирао. Те се они сви разиђоше, ја стигох после њих, а будала могао сам за њом. Кад мозак касно пали...
Петог дошло веће друштво на пројекцију - Звојша, оба Ж. близанца, Зоћа, Чојић и још тројица. Поподне никог, Слађа је јуче однела онај столњак, данас је наравно нема. Заболе ме, али нема ни Дуце. Стигао сам на на Ружу око 19, већ су биле и отишле. Шта онда треба да их чекам кући до 19 а да на Ружу стигнем у 17 да бих их ухватио? Тј њу. Грррррррр.
А на Ружу нов намештај, огроман комад таласастог картона, нешто три са пет. Сви да поседамо, земља је већ хладна да се седи увече. Остао до 23.
Шестог, последњи дан дугог распуста. Пуна кућа, избројао једанаесторо, у неколико таласа. Претпоследњи Дуца, Драгана и Слађа, свима лоше - тиха и повучена, главоболна, односно с кијавицом. Није видела Средљака од опроштајног. Требало да се нађу али отказали због кише, нису уговорили кад. За сутра желим да смо или сви троје у истом разреду, или да бар њих двоје не буду. На растанку ми стегла руку, чега год да је то знак.