23-IX-2016.
Ујутро схватимо да нас Дивчибаре баш ничим не привлаче, па ајмо за Лесковац, (... 23 речи...). Некако сам очекивао да ћу видети облаке одозго, није шала километар висине, и обистинило ми се. Наравно, где је добро место за паркирање, није добар видик. Ал’ сврби окидач…
Ово сад је већ сирови па обрађени снимак, и то аутокрп. Шта сам јуче снимио је све било на фабричком подешавању, значи јпег а не сирово, часовник и календар негде на нули, све аутоматика итд. То сам све дотерао док смо ујутро пили кафу. Истина, облаци на неким снимцма вуку у розе. Е сад, зашто вуче мало у розе… новајлија, шта ћу. Како сад новајлија кад већ 4-5 година обрађујем сировину? Е па моја Светлокомора 4 не препознаје формат канона еос70, и у мајкрософтаном маниру каже само да тај формат није подржан, а не и шта треба да радим. А пошто сам пре месец и нешто прешао на Линукс, а Прозоре држим у виртуелном кавезу, треба фотке да дотурам Свелокомори кроз неки прорез у том кавезу, и приде да то протурим кроз неко моје програмче које преименује фајлове (оно “img_” постаје ознака из које фоткалице је, додајем датум и време јер ће се то изгубити у обради, те трпам то у директориј назван по датуму), па кад обрадим то све треба да га вратим у Линукс јер тамо имам више места и тамо ми је архива. Да не компликујем себи живот, скинем Сирово Лечење, и кренем да учим, а Светлокомору баталим.
Чим се сиђе мало ниже од врха, престају четинари и почиње опет она питомина, програмерска бања за очи итд. Нек је разгледница, нек је кичасто, мом оку прија и уопште се нисам нервирао што она лампица упорно тврди да сваки час могу да останем без бензина.
Одатле смо се возили кроз маглу. Мада, није то она равничарска, која полегне по земљи па се једва види две црте на путу; ово је више јако низак облак и не смета вожњи. Осим што нервира она лампица, и ово годи очима. Лепо зелено, и тек понеко лишће почиње да мења боју. Мора да ће за пар недеља ово бити скроз шарено.
Једна друга лампица почиње да одвлачи пажњу: већ је прошло девет, а ми још нисмо попили кафу! Пролазимо неколико села док не спазимо некакав каменолом, шта ли је. Али више личи на некакву рафинерију, хм, шта ли ће то бити. Ма мора да овде праве креч. Е јесмо кречане кад нисмо одмах сконтали. А гле, са десне стране огроман паркинг, права камионџијска кафана. Дакле, десни жмигавац, кафа!
Пошто нам синоћ није било ништа од седења напољу, а сад смо се и мало боље обукли, заузимамо један сто на тераси. Ту је и аутобуска станица (табла и стреја), пише Тучково. Према Википедији, преполовило се село, некад је имало 300 становника.
Кафа се сад зове домаћа. Доста смо је и звали турском, и то без везе – ем је нису Турци измислили, ем они више пију чај (што би ваљало проверити једном*). Дубока, дно се не види, добра. Да ли је то та вода или тај ваздух, ал’ пријало је.
Магла остаје изнад наших глава скроз до Пожеге, где одједном има бензина колико ти душа иште. Точимо и испада да је у резервоару било још четири ипо литре… могли смо стићи бар до Краљева.
Али, редом, прво излазимо из магле и пролазимо кроз Овчарско-Кабларску клисуру, коју препознајем по оним железничким мостовима што укосо прелазе изнад наших глава, сећам се са неке екскурзије.
Пазаримо нешто апсолутно нетуристички (ако неко мисли да је ново сечиво, диско тестера за баштенски тример, најбољи сувенир из Чачка, у праву је) и крећемо. Уместо да изведем полукружно окретање ту где сам се паркирао и вратим се на пут који је требало да ме проведе ка Краљеву, крећем одокативно геометријски на ту страну, што ме одводи вероватно на исти тај пут, који се у два потеза претвара у дугачку обилазницу, некакви радови на путу. Пола сата кроз индустријску зону и предграђа. Ех, бар пола тога још увек, изгледа, ради. Није све пропало.
Од Чачка се долина већ толико шири да више личи на равницу са задебљаним ивицама. Намеравамо да стигнемо до Лесковца, па се не задржавамо нигде. Краљево скоро да промиче поред нас, пролазак није тако забуњен као кроз Чачак.
Од Крушевца би требало да кренемо некуд на југ, можда бих чак стао негде где имају бесплатну бежичну, извадио лептоп и погледао куда даље. Међутим, скоро је подне и размишљамо о ручку. Пролазимо Мрчајевце, који су својевремено постали познати по свом попу (који је пред камерама тврдио да пола партијаца из места редовно долази у цркву). Размишљам колико смо само села са звучним именима већ прошли – Пироман, например – но већ ће се наћи неки новинар да их покупи и сложи текст.
У том наиђемо на Врњце. У истом језичарском маниру почнем да размишљам шта је то у једнини, врњац или врњак, и шта му је то уопште, сећа ли се ико шта је та реч значила. И онда челоклеп, аман бре па Врњачка Бања је овде. Скроз заборавио… ајмо тамо на ручак. Возимо се главном уз поток докле може, а онда апсолутно насумице скренем лево и онда паркирам код неког кафића, изгледа затвореног – нека жица навучена преко улаза. Идемо да се прошетамо.
Прво што уочавам је архитектура. Сви ти доксати, разуђени кровови, терасице, прилагођавање расположивом простору.
За разлику од нормалних места, где је главни трг настао као пресек најважнијих саобраћајница, ово је бања. Трг је на шеталишту, између брега и потока, и до њега истина води пар уличица али оне никако нису главне.
Размишљајући о месту за клопу, пролазимо поред барем десет таквих места, али. Два-три места су стари и велики хотели, где очекујем класичну хотелску понуду и вероватно забрану пушења. Један хотел има дискретну ознаку “В.У.” – аха, војна установа, хвала мати на салати, ваше се кујне ужелео нисам. Остало су ћепенци са брзом клопом – што можда и није лоше, али то имамо и код куће и тамо бар знамо која места ваљају. Тако стижемо скоро до супротног краја шеталишта и тамо спазимо одлично место за ручак, ресторан “Краљица”. Не расправљам о друштвеном уређењу него наручујем специјалитет куће. Порција је огромна али не предајем се, а и некако ми баш и иде, мора да је тај ваздух. Узимамо и преноћиште, за обе преостале ноћи, Лесковац ћемо неке друге године. Предност авантуре је што не мораш да се држиш плана (ово а конто дефиниције авантуре као недостака планирања, по Шкрби.)
Враћамо се по кола, али нема фотака до даљњег јер се батерија испразнила а друга није никад ни пуњена, из безбедносних разлога (нешто су ми рекли о теоретској шанси да пуна батерија експлодира у авиону). Онај кафић је, гле, сад отворен, ту попијемо кафу. Мачке и мачићи на све стране, набројали смо бар четворо различитих, баш живописних. Срећом, батерија празна.
Сад би било добро имати гепеес, тј у колима је али нећу да га пипнем, после оног јуче. Пробао сам нешто на свом телефону, и тачно ми каже где се налазим, а око мене је изгледа Северни пол, све бело. Њен телефон… ма, нема везе, јес ми Врњачка нека варош, лепо рече човек да одатле има улица која стиже тачно пред хотел. Она иначе пизди што је нови телефон сваки час успут опомиње да је прешла к следећем торњу. Јебо андроида. Испоставља се да такве улице има три, и једна се рачва. Постигао сам потпуну претрагу, дакле ушао сам у сва три ћорсокака, па налево круг. За равничарског возача сам одлично изманеврисао, са све тесним поласцима узбрдо под ручном, чак ме и госпоја похвалила (први пут, а возим је бар четрдесет година).
Предвече, са пуном батеријом, идемо у шетњу. И, гле, та архитектура.
И то не само старе зграде, него и ове релативно новије, у натур бетону из позних седамдесетих. Све се то некако труди да се уклопи, и успева. Препуштамо се старом спорту – она покушава да нађе нешто да купи, ја остајем испред радње и зверам објективом тамо амо. Овај усправни аутокрп напросто није смео да се омаши.
Већ у другом-трећем бутикчету госпоја успе да нађе фармерке за себе. Дакле да пасује величина и да крој није плитак као тацна. Испоставиће се касније да су данашњи дућани као интернет – све може да се нађе осим двапут. Сутрадан смо свратили на исто место да купи још једне, ал’ јок, нема. Као што смо и очекивали, економика минималних залиха налаже да од свега имају по један, а ако дође до потражње, лако је наручити, стиже сутрадан. Што некако не ради са бањским гостима који ту долазе за викенд.
Откривамо да уживамо у класичној шетњи са пазаром, од излога до излога. Јер овде још има нормалних радњи, са излогом у ком има чак и домаће робе. Код куће (а и у доста других места, где смо стигли да завиримо) су из центра протерани нормални дућани; од обуће се продаје само спортска и то са педесет тзв. познатих марки за које никад нисмо чули; од одеће само ствари за бутике и хипстерај; од осталог, само кафићи, банке, осигурања, кладионице, мобилна телефонија, мењачнице и нема човек где леба да купи, а о некаквој гвожђарској или фарбарској радњи ни говора. Робне куће, заборављено. Зато, док смо ту, шетња. Десетак метара даље, у том истом пролазу, амбијент. Тај пролаз је прилично мрачан, јер у том делу, у висини другог спрата, фасаде су баш близу, и ова светла мора да су упаљена читав дан. Ово је још један пример оног дивног градског метежа, у овом случају лепо смишљеног и изведеног. Приде, и одржаваног, као што је изгледа и цела бања.
Разлика између пуног пансиона и само ноћења је толико ситна да се нисмо ни размишљали. А и занимало ме шта то кувају да им се исплати. Схватио сам да још један онакав оброк може да упропасти одмор: преспавао бих га варећи. И одлично је испало, гладни нисмо били, а у свако доба смо били у форми за шетњу.
А шетали смо се и шетали.
----
* проверио касније, на Бурундију, напросто су се мењале моде, некад би навалили на кафу, па за десетак година опет чај. Исто и за алкохол, како су се власти мењале, тако се прелазило из пуританлука у баханалије и обратно.
Спомиње се: Бурунди, Градивој Шкрбић (Шкрба), екскурзија, еос70, на енглеском