04-IX-2009.
Дуго путовање до Еберга па онда до Андерса. Двоја кола - нас троје у Короли, Нина и Ендер су терали Рсикса, зарад мало брдске вожње.
Први део пута је прошао лагодно, па смо до тог Јувиеј универзитета стигли доста рано. Сетио сам се и где да паркирамо (ха!), а онда смо отишли да прикупимо колико год можемо информација како да ту упишемо Лену догодине да студира. Након што смо одслушали презентацију (у Ротунди, не сме да се зове као оригинал Ротонда)(ма овде је све копија нечег), уденули смо се код неког канцелара за оријентацију (или counselor, councellor, councillor, или како већ пишу саветника). Добра вест је да нема проблема, може да се упише. Лоша је што јој треба регистрациони број за странце, што немамо, нисмо никад добили, а шансе да га добијемо нам је темељно сјебала квака 22 у којој смо, или изван које смо. Може на студентску визу, али онда није вирџинијска школарина, него она за шеичке синове, ладно трострука. Е јебига.
Прошетали се около, клопали негде у граду (свакако не код Бодоа, то сам само сфоткао), а фронцле од носталгије задовољили свраћањем код Грега у ресторан на Гарнизону. Појавио се убрзо и он, и наравно да му је прво питање било „је ли Лена још увек паметнија од мене?“, на шта је добио из цуга наглас „Јесте!“. Одиграо сам са њим уобичајену туру добацивања као и увек, могли бисмо бити комичари заједно. Изричито је изостало помињање његове жене, нит смо ми питали нит је он лануо. Профукњача.
Онда смо двајздеветком до Гретне (не Денвила, то је около), а одатле скоро празним друмом кроз зеленило. Кад смо већ мислили да смо се загубили, стигли смо у Мартинсвил са неочекиване стране (не излази на главни 58 него на крак кроз град), те смо се мало погубили али нашли центар некако и избили на главни сокак. Узели собе у истој Супер осмици (не траци него мотелу), код оних Индуса као и пре, па отишли до оближње кинеске ждераонице, са кривим виљушкама и скоро празне. Али клопа је била одлична. Учили смо Ендера да игра лорум.
Неколико дана касније сам окачио ову фотку на ппп... само да виде како чамуге у крају мећу велике точкове на своје шклопоције. Неко је морао да примети да је добро родио парадајз ове године.
И није био једини, Вил, Лесов цимер, је питао да ли би могао да добије један да метне на сендвич. Што да не, узбере му она један и да. После се посебно захваљивао, каже да годинама није појео тако добар сендвич. Па мора да ваља, сваки парадајз је добар ако га пустиш да мирно сазри и прескочиш оне хемијске говнарије, иначе буде „волим парадајз и радо га се сећам“.
Неки месец касније су га однели у болницу, па га трећи дан вратили. Изашао је из кола у чарапама, нису спаковали папуче кад су га ставили на носила. Следећи пут, две-три недеље касније, је Лес отишао бициклом да му однесе папуче и шта још треба, ал' је било касно, већ је умро.
Спомиње се: Андерсвил, Грег Рубентал, Ендер Аквила, Ененберг (Еберг), Јелена Средљевић (Лена), Лес Пол, лорум, Невена Средљевић (Нина), ппп, на енглеском