После посла у Стоуру. Снег, лед итд. Откључавам бицикл, под стрејом је. Крећем према ајнфору да изађем на улицу. С десна наилази црна мачка, хоће да ми пређе пут. Добро ме погледа, предомисли се и налево круг.
Тако сам и мислио.
Ту негде ми је страдао брзиномер на бициклу. Био сам се частио тим сокоћалом пре две-три године, не толико да видим коју брзину могу да постигнем (15км/ч ми је била стандардна брзина, а кад се залетим низ мост и окрећем сумануто, до другог краја Житног трга нагурам преко 30 и само ми се чини да ће бицикл да се распадне), него да видим километражу. Па, како смо ћале и ја делили шкодилака, испало је да смо заједно накуцали 7000км за годину (вероватно 1985.). Е толико сам сам накуцао на бициклу.
Брзиномер је обртаје скидао неким прстеном на предњој осовини, из кога је вирила нека полугица, која се качила међу спице. Обртаји су се сајлом преносили у механизам пришрафљен на корман. Е у тај прстен ми је капљала вода са стреје, како се топио снег (лоша изолација, греје се кров), а онда се мрзнуо кад дотакне метал. И десило се да једном нисам приметио шта се десило, и лед је изломио нешто у том прстену кад сам кренуо.
Радоја ме научио важну ствар, кад сам му дошао са супер идејом да драстично убрзамо неки извештај. Прво ме питао колико често тај извештај иде. Ако је месечно, ко га јебе. Ако је недељно, ајд ако немаш друга посла. Ако је дневно, дај да видимо. И ту ми је утувио у главу да ваља размерити програмерско време спрам корисничког времена - ако ћеш да потрошиш пет сати да би њих двадесет или педесет уштедели по десетак минута сваког дана, навали. За мање од тога, размисли исплати ли се.