Негде око трећег (нема фотки, па не знам тачан дан), дошли Драгана, Сташа и Бајло код нас у Петерхид, да извиде место за следећи матурски парастос. Није да нешто фали код Бајчета, ал' ми стварно није јасно што нисмо прошле године. Па сам предложио да се овери ово наше, и дошли су да виде. Свидело им се, и договорили смо се да преселимо журку овамо. Набрала им парадајза и паприке, између осталог и ону сорту звану лара, која је дуга и шиљата, светлозелена али у ствари баш љута. Нисмо баш јако напоменули, па се после Драгана зајебала и насекла тога за салату. Љуутооо...
А данас сахрана: умро Бајче. Бајло нас је организовао, он је увек тај, па је мени запало да покупим Рајку и Иванку. Мима, Драгана, Сташа и Јасмина су већ били тамо. Видео сам и неколико њих из IV3 и IV4, па чак и мужа Милке, ето везе преко ДБА.
Тужна прича. Бајче је био ветропир; оженио се добром рибом ал никако да се смири. Међу првима у селу је кренуо у приватлук, ал' је брљао са папирологијом, баш као и оно пре кад је замало заглавио због тога (ал' га мој ћале био извадио, имао је бољу документацију и доказао оно што овај није имао чим). Имао је викендицу крај реке (скоро ближе следећем селу узводно) и прешао да тамо живи кад су га жена и (већ одрасла) деца најурили из куће. Кад смо га оно последњи пут видели 2010. дрвио је надугачко о томе како само чека кад ће син (ћерка не толико) да види да је он био у праву и стане уз њега. Вероватно је имао пар риба та тране, бар тако причају упућени.
Скоро да сам препознао удовицу - она је била на шалтеру у пореском кад смо предали папире да купујемо викендицу. Баш згодна, и не капирам шта му би. Ал' тако то бива.