Око ручка зове Славица - дошла тетка Јања. Шта који курац... а чак спомиње да би одсела код нас. Смандрљам ручак и право тамо. С врата је питам „кад имаш аутобус?“ - најљубазнији облик питања „шта ћеш ти овде“. Мало се тргла, ал' сам допунио са „ако је негде око краја моје смене, могу да те одвезем до станице, то ми је на пола пута до куће“.
Онда се ћале нешто промешкољио, отворио очи, а она примакла столицу до његовог кауча, нагнула се над њега, и онда (пај сад) подигла његову леву руку себи преко рамена, као фол да ју је он братски заглио, све правећи се да ми нисмо ништа приметили. Фолирање и афектација до даске. Шта је који красни мислила да постигне овом представом - да покаже (мени?) како је добра сестра и како је брату мила? Није могао да је смисли. Кад му је умрла мати (1947 ваљда), деда се опет оженио и, ију, добио ћерку, деветнаест година млађу од ћалета. Нису је волели ни он ни сестре, још мање кад је израсла у дебелу уображену краву. Како рече њен муж, „она била дебела а ја возио фићу, морао сам да је возим из двапут“.
Одвезао сам је на бус и кренуо мало у пазар - Рода је ту код бусне, а ту су и трафике. Донео сам бокс оног танког Бонда са љубичастом етикетом за Славицу и шестака гваране (тзв. енергетског пића, тј кабезе са борбеном дозом кофеина). Она канда живи од тога, накуцала је можда четири сата спавања ове недеље. Паја је навраћао, често је подуже седео. Мени већ понестало цигара, па сам се гребао тога Бонда, што је Паја нешто коментарисао као „какви су ти то белосветски манири, ваљда се прво пита“.
Почели су да спремају ћалета, навукли му чарапе. Подливи по рукама су углавном нестали. Дише све плиће али тера даље. Таман кад помисле да је готов, он одрема пар минута и врати се са још енергије. Сад пиша можда једном дневно. Донео сам још једно пакло пелена, ал' изгледа да му ни не требају. Она рече да донесем две-три, али апотека у Роди не продаје на комад.
Око 1:30 ми је само рекла да одем кући да се наспавам. Бар је њен помоћник стигао да дремне.