16-I-2017.
Решио да не радим док ово траје.
Славица ми рекла да однесем мали казан. Један је већ украден, зарад бакра. Није битно што је бакар сад скоро безвредан, има ко је довољно очајан. Однео сам га кад сам пошао кући да вечерам.
Предвече је звала тетка Јања, сва нешто шокирана. Како ме нервира сво то њено афектирање. Онда је звала ћалета, који је још могао да говори али не и да устане, био је понекад и при свести. Јавила се Славица и покушала да јој објасни ситуацију и да је убеди да не долази. Ћале је укапирао ко зове, и „шта хоће та краветина, пичка јој материна“.
Донео сам из друге собе преосталу фотељу (ћале је поломио доручје и ногу на друге две, кад је падао и покушавао да устане последњих пар година). Угурали смо је уз шпорет у кујни, врата од шпајза се сад не користе много, па је то служило за дремку.
Звао је и теча Кића, да дам ћалету да потпише некакву пуномоћ да он може да прода неку њиву што је пола ћалетова пола његова (тј децина, вероватно, ал' од њих је ваљда већ добио). Реко нема шансе, он није при себи, нема теорије да та пуномоћ буде пуноважна, аман шта ти је човече, он мре а ти сад запео за некакву њиву. Само што није заплакао ал' не кад је чуо да је ћале на самрти, него кад сам му рекао да неће моћи, ништа се више не потписује. После сам чуо да је долазио неки Словенац, или неки наш на раду у Словенији, и био заинтересован да купи и да зида, и пропаде посао.
Спомиње се: Славица Истра, тетка Јања, теча Кића, на енглеском