Слађа ме пробудила немогуће рано, у 8:40 тог 26. маја. "Ајде, дижи се, нађи сведочанство и крштеницу, идемо да се упишемо у прву гимназију". Мислио сам у другу, новија је а није онако ниских критеријума као трећа. Прва је престара, више од века (јесте, ми смо били 124. генерација или ту негде), па сам рачунао да толика традиција утиче на професоре да буду крути и, јелда, традиционалисти. Онда ми је објаснила да су у другој већином друштвењаци, а у првој природњаци, а и није битно, цело друштво иде у прву: Дуца, Драгана, Боса, Миља, Средљак, Оли Бој, Борче, М., Милица и Милица, Рајка и још гомила. Убеди ме у две речи. Ионако је то иста зграда, само друга смена. Па смо стигли тамо, она је попуњавала пријаве, ми се зајебавали, доручковали, па се још зајебавали.
Од 27. до 30. сам висио сате и сате у Змају, развијајући све оне матурске фотке. Нисам имао ни праву пинцету, оне две су давно остале без гумица, то горе него прстима... а прсти су ми већ били жути горе него да пушим. Не знам ко ми је правио друштво, ваљда су на смену. Већину сам ионако урадио сам.
На републичком из математике сам био у првих 15. Наравно, било је задатака из области за које нисам ни чуо, како да решим кад не знам ни шта је. Ал' сам ето видео неку школу у Београду, за викенд. Мислим да ме ћале возио. Видео сам Ивку онако као особу, незванично, и ни налик оном службеном. Чули смо гомилу анегдота о Цинку. Луђи и глупљи него што је остављао утисак. Такође сам (другде, ових дана) чуо и што се Драгана разишла са Чојићем, донекле, а другде, ових дана, и остало; није му дала, а он није хтео без. Било је неке расправе у друштву о девичњаку и како може да се напипа... понешто је испричао погрешно, ал' види се да је учио.