Па, занимљив курс. И асемблер за з80 ми је добро ишао, али ово је скроз другачије. Велика машина, прави оперативни систем са мултитаскингом, виртуелном меморијом ("имате сва четири гигабајта адресног простора на располагању у сваком тренутку, ако хоћете да гађате неку локацију која физички не постоји, ми ћемо померити нешто стварне меморије да вам буде баш тамо, тачно на време"; оно што је Мали мекани после називао своп фајл виртуелном меморијом је просеравање).
Био неки тип, ни налик на програмера - проћелав, цвикераш, краваташ, повучен, цигарета међу зубима. Прави ћата или шалтерџија. Али за време вежби са екранским ИО његов је екран био прави лајт шоу, мада само у зеленој боји. То је бљескало, скакало, плесало и биптало. Прави гик у овчијој кожи, и још се презивао Настран.
Осим што смо се упознали са изнутрицом система, најбоље је било дружење са осталима - програмери су тада били једно велико братство. Цимер ми је био неки тип из Ине (хрватски Нафтагас); најбоља другарица док је ово трајало је била нека риба из С. Митровице.
Учионице су уз хотел; могло се право тамо ходником другог спрата; остали спратови су краћи. У сред хола где су се спајали ходници са учионицама је била повелика саксија са огромним фикусом 2м високим. Свуд је било пепељара, али за време пауза (повелика турска кафа и чаша сока од поморанџе, двапут дневно) би се моја група некако окупила око те биљке и тресла пепео у саксију. Већ је било и доста пепела и пикаваца од ранијих курсева. Прозора је било као довољно, мада су били штогод далеко и не бих рекао да је биљка добијала своју дозу светла. Свеједно, расла је као луда.
У уторак ми стигне телефонски позив у собу - зове Лидија око нечег што сам наместио на ваксу у петак кад сам обрнуо целоноћну. Јесам ја оставио упутства, али изгледа нису стигла где треба или нису скроз схваћена. Нешто ваљда око имена виртуелног директорија за Преспром, или им нисам дао довољна права. Из две њене реченице сам скапирао шта се десило, и дао јој тачна упутства како то да реши. Доста касније, кад је она већ отишла, чуо сам да сам баш оставио утисак на њу и да је почела да ме схвата озбиљно... и да мисли да ће оставити радњу у добрим рукама кад оде. Што је и урадила пар недеља касније.
Курс се завршава ручком у петак, па се другарско вече (што је обичај на свим могућим вишедневним скуповима у земљи) држи четвртком увече. Велика вечера уз доста вина из краја, из керамичких врчева. Научих и ту лекцију: од прве туре вина пиј колико год можеш; од друге тек помало, да држиш ниво; од треће ништа, тај киселиш је за непријатеље и добру главобољу.