09-III-2003.
Први одлазак у Хуебло. Секретарица из Ориона је нас осам телекомуњара стрпала на осам летова тако да се нађемо у Албукеркију у две смене, да што мање чекамо једни друге. По цену да нам путовања трају колико трају, па ми је преседање у Сејн Луију трајало три сата. Срећом, пушиона не само употребљива, него и добро проветрена (реткост!), а неписано правило о антисоцијалним пушачима је разбила једна риба, разбивши лед простим „јесмо ми то сви посвађани?“. Пет минута касније сам јој објашњавао шта су пихтије и како се праве.
Онда је следећи авион још и каснио, па су у Денверу паркирали авион уз мој следећи, па сам изашао из тунела и полукружно у наредни тунел и летимо одмах. Нису успели да ми сачувају седиште, па сам добио резервно у пословној класи, сам самцит. Уз чист прозор! Доста добрих снимака, нарочито она округла поља и снег на брдима од Денвера на запад.
Лет до Албукеркија је добра три сата, спремио сам се да цркнем од досаде. Кад, видим да до мене риба држи гомилу одштампаних материјала упоредо на енглеском и словеначком, и црвеном подвлачи грешке у преводу. Мора да је Словенка, па заподенем разговор. За два минута договоримо „причамо свако своје, ко не разуме, пита“ (десило ми се укупно двапут до слетања).
Испостави се да је судски тумач за словеначки, а управо је полагала и за српскохрватски ал' није добила ту диплому него три засебне, за српски, хрватски и бошњачки. Живи у Њуци са неким Индусом. Свиђа јој се да носи шалваре, сваки час је дизала кад стопала кад колена на наслон испред себе. Јаке словеначке кости, види се. И згодна штогод (ал' не бих је познао да је сад сретнем).
Након још два минута кренемо да оговарамо Хрвате и шта урадише од језика, неко рече „зракомлат“ и заценимо се од смеха. Једина тачка око које смо имали супротна мишљења је да се њој свиђа баш балкански рок (Леб & сол, Дадо, Смак, Дугме, ма цела босанска сцена) док се мени свиђају и неки словеначки бендови, о којима она баш и нема неко мишљење, каже нема то ту снагу.
На аеродрому се некако познам са друштвом а са овом се на брзину поздравим. Деловала је мало збуњена што тако нагло нестајем, али у истом минуту сам још и подизао пртљаг и упознавао се са друштвом. Већ су били изнајмили кола (некакав Форд са, наравно, аутоматским мењачем) и правац Хуебло. Успут сам више пута осетио притисак у ушима, висина оде до два километра ваљда (ево - 2.124м). Пејзаж је, хм, нешто као Далмација, камен и макија, ал' нису те биљке, није тај мирис, и камен је много тамнији. Неки делови личе на пејзаж на Месецу, бар их тако зову (не знам да ли су то потврдили и ови што су тамо били).
Скоро да је мраз али нема ветра. Смештај баш луксузан, место се зове „Момачка гајба“ и урађено је у (прописаном) месном стилу - ћерпич, раван кров од облих (полу)балвана који вире из таванице и ван зидова. У Америци нема села, те је ово град, штавише седиште округа, а нема ни десет хиљада становника.
Занимљива галерија ликова. Један што је био на Јужном полу годину дана у експедицији. Неки лик што се презива Зајц, ал' нисам хтео да га офирам него реко да то није на Елисовом острву неко лоше прочитао Цајс? Да, каже, моји су са дедине стране пореклом из Јене, дан данас не могу да прежале што је фабрика остала преко... Добар, брзо се снашао и прихватио... али очигледно нема чуке с немачким, кад је неко извалио неку програмерску максиму (можда оно „преурањена оптимизација је узрок сваког зла“) а он погодио да је то рекао Доналд Кнут... јој, какав отворен прелом језика кад је покушао да изговори кн на почетку речи...
Одемо, пешке, на пиво ту негде, два ћошка даље, ваљда су имали Хајнекен или Негра Модело, унутра нема где да се седне али има места за стајање напољу, шатра се греје. Штос са „Сер & Mo“ се брзо проширио. Добро друштво за зезање, већином прилично млади. У повратку (колима, било је већ хладно, можда -2) питам Џоен „ово све изгледа сувише добро, у чему је прелаз?“. „Нема прелаза, само има много да се ради“ - „То сам навикао, а овог пута се и исплати а и чини задовољство... добар почетак“.
Тим поводом, напишем јуче на УАу
Наш велики песник Душко Радовић рече једном „неки имали ту срећу да буду паметни двапут - кад су бирали шта ће радити и с ким ће живети. Ми остали морамо да будемо паметни сваког дана“.
Некако ми се чини да сам, упркос свему, имао среће колико ми је требало :).
Спомиње се: 10-IX-2022., Орионвер (Орион), УбикАгора, Хуебло, Џоен Стантер, на енглеском