03-VIII-2017.

Последњи, десети казан кајсије ове године. Ако бројимо и онај с мало крушке (који ћемо држати башка или помешати, видећемо кад пробамо), око 70 литара; уз вишњу и тутифрути нешто преко 100. Казан чистији него икад.

Неподношљива жега дању, климу ретко гасимо. Кад печемо ракију, кренемо од куће у 17:00 или касније. Овог пута смо наручили пљеске (као хамбургери али са правим месом и јемче да има 120-150-200-250 г, узимамо од 200) па их покупили успут. Госпоје у киоску су вазда исцрпљене од врелине, то се пече на ћумуру. Овог пута смо узели без купуса, само урнебес и лук, набраћемо парадајза кад стигнемо.

Казан ложимо са две ствари: гомилом шапурине што смо добили са кућом, покривеном склепаном стрејом од старих дрва и табли лима (углавном изравнате буради и разних оквира испуњених лимом - којекаквих врата) и старим дрвима. Потоњег има охохо - расушене даске од старог забата (замењен прошле године), паприкаш* заостао од мајстора, па летве и стубови од разних ограда и врата у њима (деда је испоиспреграђивао авлију у сто делова, и подупирао кровове где се угну), па десетак дрвета што су цркла за ових седам година. И још се додаје - пре пар недеља сам најзад исекао ону изврнуту вишњу, што је расла из бочног корена неке старије вишње, дигла се из њега под правим углом а без довољно новог корена под стаблом, а кад се земља добро наквасила од оних кишурина 2014. она се положила и наставила да расте тако. А ако једном будем имао времена, има да посечем све оно багрење што свуда расте као блесаво. Већину покосим чим изникну, ал' ми се доста и прошверцује.

Први алкохол који кане је метанол, треба да се баци, отров. Оточимо око 250мл тога у стару напуклу криглу, а онда у то умачем шапурину и бацам у ватру. То добро појача ватру и пламен (не и светло, метанол гори провидно и плавичасто). Некад од тога баш крене јачи млаз, скоро мала поплава, па се врати за неколико секунди.

Ватра под казаном мора да буде лагана - доста пламена, али без тежих комада који би правили много жеравице (што у енглеском издању не објашњавам, немају реч за жеравицу, одустао). Доњу решетку чистим сваки час, јер ако не дотиче ваздух, успори се све.

Кад стане метанол, обично га буде 65-70%; и крене етанол (што није баш прецизно одвојено, него шацометријски), буде 62-65%. Терамо док просечна густина не падне на око 49-50%, што обично бива кад из казана цури око 30%, уз варијације у динамици - некад дуго иде доста јака па онда брзо пада, некад брзо падне на 50% па онда дуго тера до 30%. Тад сечемо, тј шта смо дотле испекли, то је ракија, оно слабије од тога хватамо у пластичну боцу - јер ако ракију никад, али никад, не стављамо у пластику, ово на фотци је патока, тј оно што још извлачимо из казана кад крене слабија. То иде у следећи казан, тај део се препиче.

Остатак кљука, ака цеварику, бацамо којегде, јер је одлично ђубриво. Гледам да то не буде баш далеко, јер ипак треба носити канту вруће течности (кључале, али на 80° јер кључа алкохол а не вода) и изручити је. Ово је под младом кајсијом пред шупом, која је лудачки родила, први и једини пут - већ наредне године је цркла. Те наредне сам ову фотку показивао под насловом „под је лава“.

Толика је врућина да се мачке само простру по бетону на тераси, или шћућуре уз праг од терасних врата, који је нешто хладнији, дотиче га клима изнутра. Чак ни јежеви не чекају ноћ да дођу да једу и пију, жедни су одмах.

----

* било ми је смешно да се то тако зове, али заиста - сви ти окрајци дасака, изломљене летве и остали ситниш се збирно зову паприкаш

Спомиње се: 13-X-2014., Гугао уцењује, на енглеском