09-V-2000.
Јављам се у одбор АманБре: „Ево га и тај превод... е а јел ја то много нарушавам стил ако ту и тамо убацим понеки зарез? И овако се питам колико је јасно, он бре као да је пре овога био спортски новинар; у пар реценица цак нема ни основног глагола... рекао бих да он то пише вррррло на брзину. Ако, бар напише; ја имам онолико ствари у глави па их никад не бацим на диск, џаба ми онда стил и техника :)“.
Вест дана замало да буде „данас нико није убијен“, ал' изјаловило се, оде неки Сколе, виђенији кримос.
Ћале се жали да је интернет шовиниста јер не пушта моје поруке кад пишем ћирилицом. Нема теорије да му објасним да није до интернета - порука је испоручена, јел' тако, тако је - него је до скрнавог Аутлук експреса, уф, помилујте све моје Французе, Мајкрософтовог Аутлука а не тамо неког без везе Аутлука, и до оног ко је разјебо шта сам оставио инсталисано и метнуо то и ко зна који Пенџери, не подесивши ништа, све остало на америчком.
Пре три дана (е не, него 29. априла, ал' да не премештам сад) смо опет пазарили мало намештаја, сто и столице за терасу. Ни лигерштули ни камперске него нешто између, са облогом која може да се скида и пере. Ако и није у боји, није ни графитно сива, каква је угурана у моду две-три године касније. То смо нашли у Крогеру, 150$, и на каси ми је било чудно што нас не пита „папир или пластика?“ (тј у какве кесе да нам пакује). Лично шеф смене нам је помогао да плочу угурамо пред задње седиште. Није тањир од сателитске, ал' није ни много мање.
После смо то лепо монтирали и засели на тераси. Јесте да је и ово маде ин ПРЦ, кинеско ђубре, ал' бар делује солидно урађено (н.б. издржало је, засад, 20 година). Сад би могао и роштиљ да се купи... Седимо, а около шуметина, борови и храстови од око 20м висине, веверице скакућу... једном смо чак видели и како се неки јастреб стуштио да ухвати једну, ал' била је бржа.
Како сам тридесетог писао Палију, „ и сунцобран (који це нам сунцобран у шуми, а још је и веранда наткривена), за свега 150 и то у самоуслузи, након што смо обишли све остало :). Инаце така ствар номинално кошта око 260, ал' сад празне залиху од прошле године, да поцну са новом сезоном. Купили смо и роштиљ, најјефтинији што смо нашли а да не ради на плин него на цумур и да има поклопац. Фенолментално, још уз црно швапско пиво... још мало па цу се присетити како оно беше што смо заборавили, цек... пу, на вр ми језика... а, да, како се живи :) “ (ово сам цитирао из његовог одговора, а пошто користи Аутлук експрес, јебо Мали мекани, појео је ч и ћ, а оставио ж и ш; исто важи и за други цитат доле)
Фотка је снимљена шашавим малим Сеиком из Зиро Дистанса, који сам опет позајмио. Тј ту сам камерицу практично ухапсио и позајмљивао назад Зироу кад им затреба, нпр за другу половину априла немам фотки.
Добра ствар код фоткалице је што је дигитална, па се одвикавам од размишљања колико сваки снимак кошта, колико још има траке, имам ли резервну... само да батерија издржи и да има места у меморији. Кад стигнем кући, извадим фотке, испразним картицу и напуним батерију - и спремна је за нову туру, практично за џабе.
Те тако кад је код Лене у школи била приредба, нашкљоцао сам туце, и гле како сам опуштен, у неком фото рају. Требаће ми још година да се разбашкарим и дођем до тога да нашкљоцам 200 комада за дан, кад ми дође.
Стајао сам уз задњи зид, с једне стране она, с друге стране три црнкиње, све баш згодне и јебозовне... ал' зајеби посо, још не вадите просек. Наши црнци су увек били лепши од ваших, оригинал афрички а не ове ваше грдобе, са италијанским и шкотским и каквим све примесама у фацама. Сконцентрисао сам се на фоткање.
Школска приредба је исти дркопиш као што је увек и била. Сви се понешто забаве - клинци што раде нешто заједно и мало оњуше шоу бизнис; учитељи што воде сцену, Пигмалиони у покушају а у ствари раде свој посао; родитељи и остали што гледају своју децу под рефлекторима. Ал' опет све то старо и исто, нема разлике између овог и оног што смо ми радили пре 30 година. Чак и садржај увек мора да има неке везе са револуцијом у датој земљи. Ал' ето, не да ми се, те приредбе никако да ме се окану.
Јавили нам наше комшије Босанци (једина вајда од њих, све скупа - а Го и Нина су њиховој деци више пута урадиле домаћи, а и ја сам им помогао око неких ствари, попуњавања неких формулара, објашњавао како шта овде ради) где има добра замена за пијацу. То је дућан „4 сезоне“ (тј годишња доба, који смо надаље звали кватро стађоне), у ствари овећа дашчара у јефтинијем крају града, има у себи и хладњачу од 5х8 метара, где имају поврће сир и којешта из краја, од овдашњих фармера, не довучено из Јужне Америке.
Тј није баш све одлично, парадајз и даље не ваља, али бар имају кикирики у ринфузу, печен у љусци (вероватно врелим ваздухом), без уља без соли. Цене нешто ниже него у самоуслугама, али све много свежије, није вештачки натегнуто да дуго изгледа добро. И много тога има из малих радњи, ствари које нико нормалан не би радио кад би морао да прави на хиљаде. Још мало па бутик. „...једино што нису имали рена, а оних ананаса, кивија, манга, 3-4 сорте парадајза... иди бегај. Ако хоцеш да ослабиш, имаш феноменалан и невероватан избор клопе коју можеш да не једеш :)“
Спомиње се: АманБре, Горана Средљевић (Го), Зиро Дистанс (Зиро), Јелена Средљевић (Лена), Мајкрософт (Мали мекани), Невена Средљевић (Нина), Пали Бодор, на енглеском