Одвезао се до Пенскија (пишу га Penske, али не умеју да изговоре е на крају речи) и узео нове гуме. Није да су старе биле бринерке (тј ћелаве као Јул Бринер), али одмах се осети да боље лежи а и ја се на аутопуту сигурније осећам. Није да нешто много идем туда, али је и тај раднички што Го похађа скроз јужно од града, па ми је деловало ризично са оним старим.
Истог дана дошао Рик па смо заменили стартер. Тј данашњи је дан на рачуну за стартер, а на оном за гуме каже 17. (што је можда и тачно, а моја белешка у табели сумњива). Стартер је између мотора и кабине, па једва има места, а уопште не видиш шта радиш. Све смо радили на пипање - а прво смо скинули два погрешна шрафа, па их враћали, па онда скидали које треба. Онда смо то однели у Узнапредовале АД, мењали га за нов (ремонтован) па назад да га нашрафимо. И неким чудом успело из прве.
Успут свратили до њега, мало му фоткао клинце, послао му касније.
Још смо пар пута ишли на купање. Открили да постоји и друго језеро, негде јужно, и да је још шумовитије и мање пешчано од овог, но тамо смо отишли свега једном, има више од пола сата вожње.
Четврти одлазак је био опет на Хидраулично (не знам кад, ал ту негде, ваљда пре двадесетог), с тим што нисмо хтели да чекамо викенд, него сам одвезао девојке за време паузе за ручак и вратио се на посао. Негде око 16:00 сручи се пљусак, права летња олуја. Стојимо Грег и ја, и још десетак нас, уз прозоре на другом крају зграде (Зиро је заузимао цео други спрат) и гледамо како гори неки ауто на паркингу иза Мека. Звекнуо гром, међу двеста кола нашао баш та. Нисам се нешто бојао за моје, има тамо велика тераса са кровом од чврстих греда, солидна америчка градња, нит ће покиснути нит може неко дрво да им падне на главу. Сачекам крај радног времена, дотле олуја већ прошла, одвезем се до језера, кад тамо нигде никог. Пу, шта сад. Одвезем се кући, кад оне тамо. Шта то би?
Језера (другде и плаже) су у делокругу градског зеленила и паркова, што је јавно предузеће, фирма као и свака друга. Између осталих задужења, одговарају и за безбедност посетилаца. То у америчком тужибапском миљеу значи да су, чим је киша озбиљно кренула, све затворили а посетиоце најурили. То што треба да стигну кући кривудавим друмом кроз шуму, где сваки час негде падне неко дрво или грана и покида жице, што на доста места жице нису изоловане (о укопавању да ни не говоримо, то јако ретко раде, свуда бандере), њих није брига, нек изгину ако хоће, само не овде и не у мојој смени. Њихова је брига да за то не одговарају они, дакле сви напоље. Снашле су се тако што их је неко повезао, остало им је два ћошка до куће.