06-IX-1987.: Најзад и понеки зид

Најзад нешто зидова. Ћале је нашао неког зидара који му је био дужан, јер је узео крмиво на зајам за свиње што је држао, а није баш пазио на папире; неко други је нешто макао па покушао да свали на њега; овај би морао да плати и оно што је већ једном уредно вратио, а можда и неку казну. Срећом, ћале је чувао своје примерке свега и доказао да није он крив - иста прича као и Бајче што је тада имао. Рекао је да ће, у име тога, да ради један дан за фрај, па ако нам се свиђа, да се погодимо за даље.

Првог дана смо мобу чинили ћале, она, Арпи, Стеф и ја. Подигли смо метар ипо свих зидова, добар учинак за један дан. Истина, радио је беомалом а не цементним малтером и сантиметар ипо уместо 3мм, ја бих то боље, ал' ко зна кад бих стигао. Овако је брже. Најмили смо га.

Био је вазда пијан, и не превише прецизан. Вертикалу је одређивао либелом од реда до реда, уместо да је прикуцао даске на ћошковима и гледао да оне буду усправне. На крају су зидови имали и по 5цм луфта на неким местима, избочени у средини. За сипорекс блокове, кад смо код тог, не треба толики малтер, они су прецизно сечени. Кад је прескакао места где ће бити прозори, зид се видно љуљао. Касније сам развио своју технику, цементни малтер 3:1, и зидао сам право. Али то је било касније. Ово је испало океј, и држи и данас, само су га псовали малтераши после.

Пошто је лето и жестока врућина, бар смо били на отвореном и пиркало је па зној испарава. Проблем је ручак, али срећом већ смо имали подрум, па ако доле и не пирка, бар је хладовина. Степенице усечене у земљи, врата склепана. Јели смо шта је ко понео, и у неком тренутку њему понестане папричица. Пита имамо ли коју, каква је да је, зна он да тако љутих као што он троши нема нико, ал' дај шта даш. Ћале му понуди једну из винограда, извињавајући се као што можда и није довољно љута, ал' ево пробај па види. Загризе он, одгризе, сажваће, прогута. И стане. Хладан зној. Румен. Блед. Још један талас зноја. Грок. Штуц. Уздах. Бледомаслинаст. Блед. "Ууууу... добра!".

Тражио је да му плаћамо чеком, да гласи на жену, а њему да дамо можда 5% у готовини. Знајући да ће то попити док стигне до куће, па бар главнина да стигне.

На крају сам морао да га јурим за једну хитну поправку. Два дана након што је било готово, отишао сам да поскидам даске са бетонских стубова у угловима, и приметио да је западни угао отишао нека 4цм унутра. Зид је био прав с обе стране, само су последњи метар, оно изнад Јоханових врата, и та даска с којом је то било везано, ушли за толико. Сео сам у кола и појурио на други крај града, знао сам где му је текуће градилиште, и нашао га тамо. Управо је завршио ливење једне подне плоче, и проверавао да ли је тачно водоравна. Ходао је около са вагресом и успут обележавао где ће да дође први ред блокова.

Одвукао сам га у страну да не чују муштерије где се зајебао, објаснио му шта је. Кад је схватио, стрпао сам га у кола и правац код нас. Ау види, стварно. Брзо смо замесили неколико канти бетона од фракције и залили то. Примећује се и дан данас да је ту бетон финији, тај угао је сад под кровом гараже и ни дан дањи није омалтерисан.

Тај вагрес (од немачког Waagerechts, кантарски равно) је зидарска либела. Провидно црево, или бар са провидним крајевима, се напуни водом. Развуче се и крајеви се издигну. Кад се вода смири, линија од површине у једном крају до оне у другом крају је водоравна. Прецизно и јефтино. Кад је нешто "у вагрес", то значи да се држи изведене водоравне линије.


Спомиње се: Арпад Гунароши (Арпи), Веља Бачикин (Бајче), моба, сипорекс, Стеф, на енглеском