Мој дан на суду. Тј не баш суду, код нотароша, њима су препуштене оставине. Готово за мање од сата, и наследио сам шта је остало иза ћалета - његову половину куће, комаде земље у Бртогу, и виноград који је продао пре десет година али није преведен у катастру, само порески. За то ме заболе, све док браћа, когод да су, плаћају своје. Ако буду хтели да продају, мораће да ме нађу.
Док је тип фотокопирао решење, стигне ми СМС. Ретко их добијам, а око 90% су суви спем од саме мобилне услужбе, или неке мутне поликлинике и сад већ понеких још. Али сам се сетио да је и она требало да крене кад и ја, до месаре, па ајде да видим шта је - можда се сетила да бих могао нешто да купим успут кад се враћам. Ал' јок, забрекла врата од гараже па није могла да истера бицикл, него да ја одем до Плусмеса.
Одем, и оданде је зовем за сваки случај - „узео сланину, шта још треба?“. Све испало цакум пакум.