25-II-2003.
Главни споредни догађај дана, вредан пет фотки: мрвица се маникира. Канџе су јој превише израсле. Сечице које сам купио у Мађарској пре пет година су управо одличне за ово. У природи им се, ваљда, канџе троше и расту па се одржава дужина. Овако у пластичној кутији, застртој кедровом пиљевином, не троше се много и само расту.
Ово сам данас писао мојима (ал' сам нешто спомињао да је порука за Шкрбу, можда сам му послао копију):
Од јуче до данас сам десетак пута разговарао телефоном, са занимљивим исходом.
Око подне сам се јавио, већ према договору, овима у Хуеблу за други део интервјуа. Ови из Атланте су у међувремену тражили још папира, па сам на почетку разговора са Хуеблом рекао да "извинте момци, ал' ја сам добио другу понуду, а породица се никако не слаже да се селимо у Хуебло". "Е, чекај, не треба уопште да се селиш, пола нас је расуто и ради од куће... телекомјутинг". "Хмм... ајде да разговарамо".
На крају разговора су затражили нешто времена да се договоре између себе колико да ми понуде и рекли да ће ми се јавити у току дана. Јавили су се за пет минута, понудили ми 70,000 плус којекакве бенефиције. Ту сам се већ замислио, и рекао да ћу им се јавити данас, кад треба да ми стигне званична понуда из Атланте.
Атланта се јавила поподне, тражећи још нешто папира, што сам искенирао и послао, само још фали страница са визом из Нининог пасоша. И онда каже тај кадровик из Атланте да чим то стигне он може да пусти све - и понуду и папире за визу. Ту ми нешто не штима, мислим се, вуку те папире за визу већ више од три недеље, и то их још нису ни послали, а уз то како они то мисле да шаљу док ја још нисам ни видео понуду... хм. А из Хуебла је понуда стигла за 20 минута, имејлом, одштампао и имам црно на бело.
Премишљао сам се јуче цело поподне и вече, консултовали смо и Нину (Го није била на вези), и свима се више свиђа да се не селимо. Јутрос назовем Брекси да је приупитам за савет, и што сам дуже разговарао са њом, све је више долазила до закључка да ови у Атланти нешто муте, и да ватају странце да би се од њих боље окористили. Зато и одуговлаче са понудом, и зато је и понуђена плата нижа од оглашене, а има и других симптома који, по њој, представљају озбиљне знаке упозорења. С друге стране, обоје знамо овог Џејка Бауера, који је сувласник у Хуеблу (она га зна и лично).
Те сам тако онда звао Таос и рекао да се слажем, па сам звао адвоката и рекао му да се враћам као муштерија код њега, а и он каже "није ми јасно шта ови из Атланте уопште раде - сваки дан зову и траже још по неки документ... јел они имају појма шта раде?". И онда сам написао поруку Атланти и захвалио се на сарадњи.
И онда стигне порука из Таоса, траже моје мере да ми наруче столицу марке Херман Милер - после ми је Роксана рекла да су то апсолутно најбоље столице што постоје. Столицу сам одбио, имам већ, али сам зато предложио да узмем полицу и ону малу камеру што се качи на монитор, па да можемо да се видимо док се диванимо. У начелу се слажу, ионако је ово јефтиније. И све то за два дана, а овима из Атланте је требало недељу дана од интервјуа до тренутка кад су ме звали и рекли да сам примљен.
Тако да... путоваћу у Таос, четири пута годишње по недељу дана, плус једно или два путовања на нешто друго. У међувремену размишљамо да се налето преселимо најзад на море. Лена и иначе мења школу, а Вирџинија Бич нам се баш свидео.
Мој сајт, сада већ под именом сГрадљ, са све првих неколико програмерских вицева (наравно и тетка Емом, в. Фефи), је на Ртлинку.
Спомиње се: Горана Средљевић (Го), Градивој Шкрбић (Шкрба), Јелена Средљевић (Лена), мрвица, Невена Средљевић (Нина), сГрадљ, Сесилија Роксбери (Брекс), Ференц Фаркаш (Фефи), Хуебло, Џејк Бауер, на енглеском