Мислим да је био годину или две старији од мене. Играо кошарку, баш као и отац му (који је био у градском шампионском тиму некад). После се угојио, оженио, развео, опет оженио. Једном сам случајно натрчао на његову прву жену... па трипут боља риба од оне друге. Ал' канда се госпођи мами више свиђала ова друга.
Радио у ЕРЦу Комбината доста година, где је постао месна легенда и рано стекао статус старијег колеге.
А онда је негде 1990. или 1991. прешао у ДБА, отарасио се кобола и заљубио у фокс. Месецима је био као клинац у посластичарници - штогод је хтео да уради је сад било под руком.
Пио је слатку кафу. Отровно слатку, и хладну. Једном сам случајно отпио из његове шоље и отишао да исперем уста, а после и бркове. Одштампали смо мртвачку главу на хамеру, па исекли то на величину тацнице, и тим је покривао своју шољу, да се не напраши док се хлади, и да се не зајебе још неко. Кад би стигла следећа кафа, преместио би картонче на њу, и најзад почео да пије ону прву.
Није пио само то, често је уз кафу била и лоза. Он и Сале су се држали пароле "нећемо ваљда доручковати на празан стомак". Умро је негде око 2008.
За њега је везан можда најчувенији од мојих програмерских вицева. Док је радио у ЕРЦу, шема је била да им се доносе подаци (на касетама), они то пребаце на дискове, обраде (шта год да је то тада значило) и одштампају извештаје из тога. Те извештаје су остављали код, тетка Еме, ваљда кафе куварице, па би ови то узимали од ње кад сутрадан дођу са новим касетама.
Једног дана му је дошао неки млађи колега са неким проблемом, и док му је излагао о чему се ради и шта је од тога у ствари нерешиво, дође до „и онда то не може никако да... осим ако... хм чекај, да... могло би тако, онда у ствари даље иде лако... хвала!“. „Хвала за шта, ја реч нисам рекао, то си могао и тетка Еми да испричаш“.
Тако је настао принцип тетка Еме, оно кад програмер протури проблем кроз други медијум, сад да ли ће да га исприча или напише, само да му не иде истом улицом кроз главу, и притом га сагледа другачије и сам га реши. Линк на ову анегдоту ми је месецима био у потпису на УАу, и знали су га скоро сви са којима сам радио. Чак је било и тога да ме неко зове и унапред каже „е, треба ми тетка Ема“.