15-VIII-1981.
Датум треба да је ту негде... можда који дан касније.
Него, овде приложена фотка је занимљива. Не знам ко ју је снимио, можда онај Рашић из Београда, члан неког фото клуба, касније репортер и рокерски фотограф - чуо сам био за њега, можда смо се једном накратко и срели, али да ли је ово радио он или неко други, немам појма.
Уочити јарко далматинско сунце (срећом, још није врућина, нашло се довољно памети да се ова заклетва обави преподне). Зашто две ноге сточића стоје на циглама? Није ми јасно. Три цигле су око 19цм. Можда је сточић требало да стоји једним крајем на нечему, можда степенику?
Чизме су ваљале, никад проблема с ногама. У ствари, војна опрема се радила солидно, да траје, мада бих тада у цивилству пожелео само две-три ствари, најпре онај теренски есцајг. Дршка ножа је била од савијеног лима, па су у њу тачно стале дршке кашике и виљушке.
Сећам се да је се причало да нам командују тотални морони, који не умеју ни да нам организују гађање (бојевом!), без чега нема заклетве (а после ни страже). Заклетва је оно кад сви понављамо шта овај каже ("понављај за мном" и сви вичу "за мном, за мном, за мном..."), па онда потпишемо неки папир па мало поседимо са својим милим и драгим који су дошли да гледају. Наравно, дошли су ћале и кева, ово је на мору па су они били у Борику. што и није нешто далеко. Не сећам се да ли сам ишао са њима у град; знам да су ми донели нешто пара, па смо онда ишли у робну кућу, или су они купили без мене и донели ми да видим - црвени телефон, лепог дизајна, на окретање (јер у нашем крају није било тонског бирања, и неће га ни бити до краја деведесетих), да јој однесу да могу да је зовем.
Отприлике исте недеље је био још један пожар, и скоро да сам и стигао тамо, али је било превише узбрдо низбрдо и нисам могао да пратим ту брзину, срце ми је било на граници својих способности. Па сам само сео, и одвезли су ме у касарну комбијем који је враћао сувишну опрему, углавном одећу. Макао сам себи једну ветровку, каква ми је била мазнута из "касете" (тако се звао ормарић), а онда чувао остале ствари да неко нешто не украде док се ови не врате. Кажу да је било зајебаније него прошли пут, борова шума, угасиш па се опет распали.
Због овог сам искористио прилику да се јавим на лекарско одмах сутрадан, и стигао код лекара у тзв. "стационару", што је исто било у кругу касарне, суседна зграда. Тип је вероватно већ био на специјализацији из кардиологије, или је чекао да крене кад се врати, па ми је снимио комплетан ЕКГ, видео да није баш најбоље, и послао ме правом кардиологу у Сплит.
Тамо сам ишао двапут, истим спорим возом и овог пута зујећи цело поподне по граду, чак сам се и частио скромним ручком у ресторану (још сам био танак са ловом). Спавао негде у великој касарни, имали су спаваоницу за гостујуће војнике. Пошто нисам њихов, добио сам вечеру али ми нико није командовао. Па сам тако видео на шта личи велика и озбиљна касарна, и јеботе ал је то ружно. Десетари су много гори од ових које сам знао, чак гори него на Вису. Бар сам схватио колико имам среће што сам тамо где сам. Ми везисти смо друга господа, одмах после медицинара.
Доктор ме добро прегледао, па ми мерио ЕКГ док терам собни бицикл. Каже да сам у суштини океј, има трагова да сам имао аритмију, и срце ради добро, на 80% капацитета. Рекох да бицикл није добар тест, то могу, бициклом идем на посао, могу цео дан ако треба - мене јебу чучњеви, склекови, трчање, узбрдице. Рекао ми да се вратим бициклу чим се скинем, бицикл ме држи у добром стању. Рекао да дођем опет за десет дана.
Следећи пут нисам ишао сам, био са мном неки Албанац из вода, полуписмен (и на свом језику), није баш видео света, па сам му био мало водич кроз Сплит. Углавном сам поновио турнеју од прошлог пута, скраћену, јер нит је био нека забава нит добар сапутник. Више штићеник.
Кад се ово завршило, вратио сам се где сам и био, али је сад негде писало "не гањај овог физички, да ти не гекне у строју", што је помогло. А ускоро, већ септембра, смо почели да цепамо стражу и то у невероватном броју сати. Јер, планирање... официрима баш није ишло, нарочито Елвиру (који је био задужен за два стра'тешка објекта, кењару и кантину, баш су га ценили). То је нама у ствари било и лакше - у оваквој касарни стража је пиш живи, не радиш ништа, не идеш у учионицу, не идеш на вежбе, само два сата шетња четири сата одмор па тако у круг, некад по пет дана заредом, па два дана паузе, па опет. Тај ритам је био срање, до пред крај новембра, кад су најзад успели да организују гађање за октобарску класу, па да могу мало и они да стражаре. Дотле смо ми већ били безнадежно заостали са вежбањем Морзеа, неки су вероватно и позаборављали понешто, а требало је да већ вежбамо веће брзине. На крају нас је једва половина положила. Морзе ми ама никад није ни требао за било шта; провести шест месеци да научим нешто тако бескорисно је звучало као добра зајебанција. Користили су га, иначе, на бродовима, али су имали машине које би откуцавале оно што им се укуца на тастатури, а и оне које преводе у супротном смеру. Бродски телеграфисти (и из трговачке морнарице) су, причало се, били најразмаженији и ослобођени свих других дужности, само је мана била што су склони шизофренији. Свеједно, бар сам научио да рукујем опремом, научио нешто теорије комуникација, било је ту корисних ствари које ће ми добро доћи десет година касније.
Неко ми је набавио бољи цигарет папир, "Хало Лулу 11". Танак, скоро прозиран, а опет чвршћи од редовне двајздвојке. Можда сам још једном, неку годину касније, имао још једно пакло тога. Одличан.
Спомиње се: Борик, Елвир Поздер, на енглеском