Јутрос нам је нешто цркао интернет. Инкомуникадо цео дан. Свеједно седео за тастатуром до ручка и дремке, послао по СМС Јану и Лени - да јавим Фериверу и породици.
После ме Нина звала на мобилни да исприча како је прошла кремација. Дуго и развучено, али се бар оно пола литре наше кајсије (оне из 2014., још у пластичној боци од водаводе) опет појавило (дали су гостима кад су наилазили прошлог викенда) и сви су реаговали стандардно. Тако клизи, не пали уста ни грло, а осећаш да мора да је јака, греје у грудима, и тако има фин укус.
Путни планови се мењају. Она ће да лети са децом и његовима право кући. Ионако не знам шта бисмо са Фрејс овде, ваљда јој се не би ни свидело, са њеним навикама. Нина ће да крене да празни кућу, да распродаје његове ствари (и шта је остало од наших) док остатак не буде стао у шупу и гаражу. Онда да је спреми за издавање. Кад јој дођу Го и њени, да сви заједно дођу овамо. Нек потраје пар месеци.
Мењамо планове и ми. Рече да је добро што нисмо журили с припремама, пола бисмо морали испочетка, могли смо их урадити двапут а овако не морамо.
Планови за лето укључују и базенчић, као порођајни, за Петерхид, и да мало путујемо али не по хотелима и преноћиштима него шаторче и пар столица. Чак сам погледао шта има од кампова, има их двадесетак, од чега бар два на одличним местима. А увек има варијанта да напросто дигнемо шатор у нечијој авлији. Са паркираним колима сигурно нећемо личити на мигранте у мимоходу.