23-VIII-1960.: 5. рођендан
Пети ми је рођендан пао у уторак. Сад или су устали раније, или је сликање уприличено два дана раније, јер су сви у недељском јутарњем, што је обично била нека комбинација пижаме и дневне одеће. Ћале би навукао кратке чакшире а задржао горњи део пижаме, а кева навукла некакав пењоар преко спаваћице, и тако би се као одмарали скоро до недељског ручка.
Прострли су ми ћебенце у стражњем делу авлије и поређали на њега поклоне. Добио сам есцајг: прави нож (туп), кашику и виљушку са провидним пластичним дршкама, где су крајње трећине биле испуњене нечим јаркоцрвеним (дрво или пластика, никад нисам установио) а у средини су биле три коцкице, у бојама, са све тачкицама. Тај есцајг је после био у фијоци кухињског стола заједно са осталим, па после у фијоци радног дела кухиње, и мислим да су га користила после и наша деца. Не знам где је завршио. Кашичица се била мало извукла из дршке једном, али је то угурано назад са нешто лепила (Охо?) и више није излазило. Добио сам и лонче од пола литре, емајлирано нешто кремкасто, као тања бела кафа*, са некаквим кловном са све шеширићем, носем, сунцобраном и оним ципелама, и још жонглира неколико лоптица. То ми је била мера наредних година - за сваки доручак пола литре млека. Ћале је био нешто навалио, као сточар, да ме налива млеком. Ем је инсистирао да сисам докле год може, што је изашло на скоро годину ипо ("за приплод"), ем је увек гледао да имамо млека у кући и изгледа да је био задовољан што сам стекао навику. То лонче је касније постало џезва, кад је дошла трофазна струја и најзад експрес рингла (са јачим грејачем али и термостатом), па се у њему кувала кафа годинама, до у наредни век, носило се на путовања. С њим је ишла увек иста кашичица, која се одавно скратила, јер је дно лончета изгубило емајл изнутра, па је од трења губила молекул по молекул. На крају мора да је била 2-3мм краћа.
Стаклена кугла на штапу је била жута, а била је и нека црвенкаста и нека као љубичаста, помало метализоване изнутра, то је био омиљени баштенски украс. Касније су се забадале и дуге неонске цеви, из истог разлога. Не сећам се да сам неонке виђао код нас, али другде сигурно јесам. [јесте, имали смо их, нашао сам фотку од неколико година касније, две дуге цеви а између позирамо Звојша и ја]
Него тај стражњи део авлије... банатска авлија има три дела. Предњи за цвеће, показивање и седење, као парк. Средњи за живину и кочину. Стражњи за башту и воће, мада буде воћки и напред. Ал' пошто смо на ћошку, фалио је тај задњи део. Бака је држала кокошке доста дуго, можда још годину-две након овог, а онда је та стражња авлија почела да служи за свашта - ту се копала кречана кад је требало да се гаси креч, ту се обртао ражањ, запатиле се и јагоде у левом делу... Кад је у левом делу направљена гаража, јагоде су се већ преселиле десно, и остале тамо док, осамдесетих, трешња није толико порасла да испод ње ништа није расло.
На фоткама нема ни једне биљке, дакле кокошке су још увек ту. Бака мора да је почистила гованца и није пуштала кокошке док свечаност није прошла.
Назад на хоклици се види корито, где сам се брчкао преко лета, али тада би било на земљи. Овако дигнуто је служило за прање веша. Иза њега из буренцету вири неко држаље, дакле бака мора да је кречила. У свеже угашен креч би се растворила земљана боја у праху, тзв. штрицла, по правилу жута, и тим би се кречила кућа. Кречење је било повелик посао, јер је кућа дугачка и притом на углу, без прозора иза ћошка, доста ту има зида.
Да је било пролеће, мислио бих да је кречила дрвеће.
У шупи се назире наш пољски веце, одмах уз носећи стуб. То је често извођено баш тако, да буде под кровом а напољу. Ако се и сере по зимоћи, бар је суво. Иза њега је касније посађена шљива, отприлике на месту где је то буре. Није рађала много, јер је била углавном у хладу, али су плодови били огромни и меснати.
----
* наша 'бела кафа' му дође 'hot chocolate', што ми никако није ишло у главу. Виђао сам врућу чоколаду, кад кева узме ону за кување и топи је за фил за торту. То је врело, пече, а и даље није довољно течно да може да се пије.
Спомиње се: Звонко Даричић (Звојша), на енглеском