29-VI-2018.
Скупио сам папире. За данас сам преко интернета заказао катастар у Обреновцу, да преведем све оне наслеђене комадиће земље у Бртогу. Колико да се воде на мене. Прво смо свратили до Лене, да јој оставимо новаца (није да јој треба, ал' већ пети месец не ради) јер сутра одлазе у Истру. Они су на западном крају Новог Београда, а сад знам скраћеницу до Сурчина, па онда оним идиличним путем кроз неколико села до оног моста мало узводно од Обреновца. Нашли смо тај пут пре две године, мада смо тада прошли кроз аеродром. Сад знамо куд.
Осим што на оној окретаљци нисам могао тачно да се сетим где сам то ушао пре две недеље - са севера или запада. Ај на запад, на ту смо страну пошли, и јесте улица личи на ону које се сећам, радионице складишта и остала ситна индустрија. Само што тога нема доста. Испала је паралелна са оном, само што иде испод Бежанијске косе. Реко „сад ћемо изаћи на нешто, ено га путоказ, видећемо тамо“. Каже она „није то путоказ, то је камион“. Онда пут мало закрене, камион нестане, реко „побеже ми путоказ“. Наравоученије: није српски постављати путоказе, немој пратити путоказе, нађи ЈЕДАН и прати га. Ал' тај је скренуо у некакву дрвару, јебига. Станемо да питамо неке шљакере шћућурене уз друм, сипи кишица, можда међу њима има неко из краја да зна остатак пута и сме да прича са странцима. Она примети да је зграда, мало одмакнута, пред којом су стајали, управо изгорела. Ништа од њих, ал' један нас упути, стајао је сто метара даље, да само одемо до краја улице па десно, излази у центар села.
Док смо стигли у Обреновац, киша се појачавала и слабила, свуда баре. Запамтио сам где то идемо, али нема везе колико је мали град, зелена пијаца ће да створи проблем са паркирањем кад је киша. Нашао сам место, и стигли смо где треба чак 10 минута пре заказаног времена. Службеница, наравно, нема појма да долазимо, систем се вероватно састоји само од веб сајта за заказивање, подаци не стижу ни до каквих шалтера. Можда понегде, у Обреновцу сигурно не. Свеједно, кад сам рекао „заказао сам преко интернета, чујем да сад тако иде“, магија је прорадила и предао сам папире тачно у 11:00. Трајало је сат ипо - док смо нашли бележника да овери копију решења (које је направио наш бележник јануара, кад је решење и донео, али је није оверио). Бележник не фотокопира (има машину ал' неће да постане фотокопирница, тако да луче које оверава копије неће да их и прави, фотокопир је у шефовој канцеларији). Отишла да нађе фотокопирницу (код фризера, ћошак даље). Ту смо се штогод начекали, па онда да платимо неку таксу, сића, 340 динара, али је плаћање опет проблем јер бележник не прима паре, мора негде да се плати - банка, пошта. Али не, у Обреновцу (и још неким местима, ретким) нема тог монопола на платни промет, уплатили смо у приватној мењачници. Мењачнице су прве стисле петљу. Овако је трајало два-три минута, уместо да чекамо у реду док неко испред нас плаћа пет рачуна и саобраћајну казну.
Киша је скоро стала кад смо кренули (озбиљно ми се пишало) па сам прозвиждао кроз Бртог док нисмо нашли ону кафану коју препоручују неки на Бурундију. Уредна, углавном напољу, доста места за децу, чак и тобоган (не она класика коју би направио месни лимар, него сад стандардна пластика као на свакој већој пумпи или сивој кутији од дућана). Док смо јели телетину испод сача* кренуо је озбиљан пљусак, па стао, па се вратио још јачи. Онда смо отишли код тетка Јање, након што смо одустали од потраге, где се оно скреће код теча Киће. Најзад су, најзад, поставили табле са именима улица, ал' нисам запамтио како му се зове, па сам ушао у погрешну, једва се окренуо да се вратим на друм, јебо их патак што су им тесне те уличице, за једна запрежна кола, нико неће да се одрекне пар метара земље да се то прошири.
У њено двориште се улази кроз аутобуско стајалиште, а улица је главна, пут Београд - Обреновац, који отприлике прати реку. Уманеврисао сам некако да се паркирам, па смо онда пар минута стајали на киши, како сад да је дозовем. Има два пса и стаза јој је потопљена. Проверим ноклу и гле, имам њен број. Па је изашла те смо ушли са њом, избегавши мокре изливе псеће нежности, хвала лепо. Попили кафу код ње, чапраз диван о којечему, хтела да наручи гирос из радње прекопута, извукли се од тога, ајд на друм. Киша је пљуштала, тек нешто мало слабије. Кренуо сам ка Београду. Хтели смо на Златибор или Тару, ал' олуја је кренула на ту страну, па рече ајмо у Сокобању. Била нам је на списку да је обиђемо једног дана, па што не данас.
У Остружници смо избили на обилазницу, и трајало нам је сат ипо да избијемо на аутопут, јер има још увек два семафора где се излази за Ресник. У комбинацији са кишом (сад већ провала облака), брже није ишло. Камиони одврну сирене у тунелу, одјеци су невероватни, требало је да снимим нешто видеа ал' некако нисам био расположен, морао бих да отворим прозор па би ми улетале све оне капљице које дигну док пролазе. Доста смо мокри и овако.
Негде око Појата укапирам да само овлаш знам где је Сокобања, „једно 80 пиксела источно од аутопута, негде између Крагујевца и Ниша“. Станем на неком паркингу, извучем онај стари гепеес и овог пута се пробијем кроз немушти графички језик његов, где свака стрелица и кружић могу да значе неких пешес ствари. Чак је знао и ограничења брзине (сад је 130, било пре 120 на аутопуту) па је знала кад прекорачим, јер ме то ђубре цинкарило. Пичи саксо, само преде, а и није онако гласан (захваљујући пурпену у праговима, хауби и петим вратима). Кад смо сишли са аутопута, спуштао се мрак. Алексиначки Рудници и сам Алексинац изгледају скоро као градови духова, главни пут кривуда дуж улица (нема камионске обилазнице), пут је у 50 нијанси сивих закрпа... али је около зеленило, шума и шума и то лепо језеро. Док смо стигли у Сокобању већ се смркло. Вечерали смо (пљеску и сок) пред неком нетипичном пицеријом, био сам већ уморан од седам сати за воланом кроз кишу и крени-стани, није ми се тражило боље место. Нашли смо собу, ма целу гарсоњеру, опробаном методом - нашли два мештана како и даље седе тамо где смо их видели кад смо се паркирали (пред пекаром), питали их за собе у згради над пекаром, каже мало је компликовано, има шест власника за девет станова, телефон па кога ухватите и како се погодите. Но, знали су неког типа који има стан баш у центру. Цимну га, појави се за пет минута, а за петнаест смо имали собу. Отишли на пар пива, па заспали као одојчад.
----
* зна се шта је сач. У енглеској верзији сам објашњавао шта је, па шта је жеравица, и зашто ниједна енглеска реч не значи баш жеравицу него нешто друго
Спомиње се: Бртог, Бурунди, Јелена Средљевић (Лена), нокла, саксо, тетка Јања, теча Кића, на енглеском