28-VIII-2010.
Јуче поподне опет узмемо Тику, овог пута да нас вози у Суботицу. Лена ујутро полаже ТОЕФЛ (тојфл), јер сведочанство америчке средње школе се ту и тамо не важи, странац си и треба неки папир да јемчи да умеш да разговараш. Ово је најближе место где то може да се полаже, а пошто почиње у 8 ујутро, нема шансе да стигнемо на време. Једини бус ујутро полази у 7 и треба му 2-3 сата. Поподне нема буса... дакле узимамо такси и ноћимо.
Први хотел на који су нас упутили је био баш у центру, па смо отишли у Галлериау (нема шансе да се зове Галерија, јок бато). Рецепционарка је говорила изафектиран српски са тешким мађарским нагласком какав се не да чути ни у Чурди. Подсетила ме, по манирима, на Илонку Гнајс а поврх тога на још десетак секретарица и луткица на пријавницама бољих фирми, или на поприлично скупу штандуљу. „Имате ли резервацију?“ - „А што, јел' нам треба?“ (аха, наравно, док смо дочекали да заврши претходни разговор, прошло је добрих десет минута, а за то време није нико прошао, лифт није звонио, нико ушао, нико изашао).
Онда је рекла да ће да види може ли нешто да среди. Дали смо јој своје свеже пасоше, оне из амбасаде у Дисију - и канда је стигла да види само Диси и презимена, што је већ необична комбинација. Онда је звала девојку на спрату, и почела да прича са њом на мађарском. „Јел' ти готова 202? не? прљава? а 204... и та је прљава... 206? скоро готово... добро а 208? е одлично, ћао... извинте, девојка не говори српски баш добро... имате среће, имамо једну слободну собу“. Аха, имаш можда шест соба заузетих. Па смо изашли да издимимо једну и да видимо шта да радимо увече. Чим смо прошли кроз врата, само се погледамо и праснемо у незадржив смех. Лена је била скроз збуњена, па смо морали да јој објаснимо: нисмо се изофирали да знамо мађарски, а девојка нема одакле да погоди, она мисли да презиме на -ић гарантује да га не знамо. Држали смо озбиљне фаце док нисмо изашли...
А онда смо се вратили до ње да питамо где може добро да се вечера, и драгичка, одмах преко пута. Осим што се улази из сокачета са задње стране, предња врата су закључана. Звучи чудно, а изгледа још чудније кад се види то задње двориште, изгледа као отпад неког аутомеханичара. Али смо прошли туда јер, ипак, на забату куће пише име кафане: Батес.
Од пива су имали само Јелен. Тек много касније сам схватио да што је килавији избор пива, веће су шансе да клопа ваља. Кувар је суви геније. Појели смо по два пуна тањира (а у чинијама остало за још два-три) - она овчији, ја свињски гулаш, Лена поховани качкаваљ и гриловане печурке (једе строго вегетаријански плус јаја и млеко). Тако сам се натоварио, да сам очекивао да ће бити муке са спавањем, ал' јок, спавао сам као топ. Мада, мој помоћни лежај је имао уобичајени дебели и нестишљиви јастук, што сам баталио, покупио пешкире из купатила, то савио да ми изиграва јастук, одлично.
Ујутро Лена на испит а нас двоје у шетњу. Појели бурек, попили кафу, ишли по дућанима (тражила јакну за јесен, гледала нешто код Кинеза, није јој се свидело). Завршио се и испит (пет са звездицом, наравно) па ајд да нађемо превоз кући. И онда, на сред главног трга, неко ме викне по надимку. Шеф књиговодства ваљда најбоље муштерије ДБА па онда Аваија, сад у пензији, купио је кућу ту близу негде (са румунске на мађарску границу...), свратио до града за нешто, е баш ми је драго што смо се видели.
Лена стиче утисак да свуда познајем по неког, или да свуд има по неко ко ме зна. А овамо сам причао да сам досад у Суботици био само једном, пар сати. Почињем да је нервирам.
Аутобуска станица прилично пицнута и сређена. Попили кафу пред станичним бифеом. Ваљда последњи чучавац што сам видео да је у редовној употреби.
Стигли смо кући поподне. Нашкљоцао сам се доста, има добрих.
Спомиње се: 17-XI-2014., Аваи, бурек, ДБА, Илона Гнајс, Јелена Средљевић (Лена), Тика, Чурда, на енглеском