Током ноћи сам двапут одлазио на пишање, што ми је пореметило буђење - устао сам тек око десет, кад је дошла, бициклом. Донела је бурек и јогурт па смо доручковали, а онда испекли и последња два казана ракије за ову годину. Требало је да буду два иста казана, све је из исте туре, скоро тачно попола, али јок. Из првог смо добили 8 литара, из другог само 5. Попио сам бар две литре воде, а она једно пиво претекло од журке. Три крмаче пива су остале нетакнуте.
Те смо закључили сезону са 77,2 литре ракије. Осим првих 13 литара вишње, све остало је тутифрути. Ове године никад није било ничега довољно да се истера и казан од једног воћа, па смо их мешали како наиђе.
Казан је мало загорео изнутра, али ни близу оном како је некад, но свеједно сам га добро орибао пре него што га спакујемо. То следећег викенда.
Кад смо се спаковали (њен бицикл је увежбан, скоро да се сам слаже у саксов пртљажник) и пошли кући, увидео сам да није Јозда први остао без струје, него ја. Само досад нисам приметио. Покушали смо да га гурамо, није ишло, није било ни за једну варницу. Помагале комшије, прво јачом гурком, неће, онда пуњачем (што би упалило, за неких пола сата), а онда је наишао други комшија са кабловима. Захвалили се свима и кренули. Свратио на пумпу да наточим, и одмах купио и каблове. Јер, другови, појава је почела да узима маха, за један дан смо имали већ два случаја, треба томе стати на пут.