11-XI-2018.
Добро, де, недељски ручак је био у суботу, нема везе, има још супе :). И руске.
Напокон смо извели бебе у шетњу у новим колицима, време баш нарочито лепо (ајде, средина новембра, треба да је тупижница, ово је више налик Тексасу или крају априла). Прешли смо бар три километра све скупа. Нисмо срели никог, улице празне*. Ручамо мало раније а сви остали касније, па још сијеста и шта има на тевеу (што не знамо, мада сад имамо телевизор - ал' закачен само на интернет, нема кабловску, нема антену).
Носио сам еос70, нашкљоцао се, доста примера балканског арт декоа.
Добро, ово први пут гурам стерео колица, по најгорем делу стазе. Плочице (исте какве су некад биле скроз до града, а и још су од шећеране до пруге, у нашој инфраструктурној мртваји). Испомерају се временом, деценије кише и мраза омекшају земљу, израсте трава, све укриво.
Простија брава за бицикл за капију. Вешто, али овако откључано делује штогод блентаво. Користи се јер су носећи стубови вероватно потонули и више нису баш паралелни, па језичак браве не улази у прорез. Овако је јефтиније и лакше него да се поправи узрок, јер би за то требало лупати бетон и лити нов. Нефарбање је такође јефтиније од фарбања.
Ово је требало да буде кафана. Оџак лево стоји на озбиљном огњишту, са ражњем који се окреће ваљда на струју. Унутра има и шанк, ал' никад нисам видео више од двојице-тројице унутра. Отвор за прозор у огради вероватно значи „почели смо да зидамо нешто па се предомислили“. Из тог оџака дима никад видео нисам.
Даље низ улицу, типични скрпљени изглед овог правца арт декоа. Штрик који држи мотка, олупина кола уз канту за отпатке, голи зидови где се види бетон, олук једва употребљив али има ботаничку башту.
Отворени тлоцрт. Иста улица, иде средином од месне до пруге. Остале улице је секу, има их десет (наша је седма... зависи како се броји). Пошто тера дијагонално, свака следећа је две-три куће краћа.
Овај правац, „предомислили смо се око деценије кад почињемо градњу“, није редак, удари се само темељ и то онда више није само плац, то је нечије.
Распоред спавања нам је уврнут у овом прелазном периоду, Раја и Виолета се прилагођавају средњеевропсском. Што раде заобилазно - лежу око 17:00 или ако може касније, а онда се буде негде обноћ. Спавамо раштркано, ја остајем до 2 а онда она преузме. Јуче сам спавао на каучу од 2 до 3. Ноћас смо се прераспоредили, спавам на каучу докле могу или док она не сиђе, шта прво наиђе.
У понедељак ујутро ме пробудио Виолетин повик. Чуо сам ја нешто и пре тога, ал' ме није пробудило. Ово јесте, и видим стоји она уз отворен фрижидер. Аха, она стоји а оно је отворено, значи нешто је испало. Не него је вода, боца лежи положена а она ју је отчепила.
Сишла је кад сам већ пола воде покупио, скинула јој мокру мајицу, нашла у шта да је пресвуче, ја наставио с партвишем. Ал' добро је, остали су будни до око 17, тј. легли раније него претходног дана, спавали скоро 12 сати, што је велик корак ка овој часовној зони. Кад погледаш, прешли су са гринич минус пет на плус седам па назад на минус пет па на плус један, све у истој години.
И следеће ноћи сам спавао на каучу, није било проблема.
-----
* Дан примирја (у првом светском рату), један од четири државна празника. Држава је још млада, измишља лажну традицију а и то је већ неколико пута мењала, нико не зна који су празници. Овај сам запамтио тек наредне године, кад сам пољубио врата на дућанима, тек на четвртим је била цедуља са „не радимо, држ. пр.“.
Спомиње се: Виолета, еос70, Рју (Раја), шећерана, на енглеском