Шећерана, од које је кренуо комбинат. Старија од века. Два ћошка од наше старе куће. До капије, с лева, куглана и киоск. С десне, Кантина и дом културе са библиотеком (шећеранска се звала, никад комбинатска), клубом и биоскопом.
Код киоска стаје бус шећеранац, мада му ово није последња станица.
Запошљавала је доста сезонаца у кампањи, од септембра па скоро до у зиму. Кантар је био одмах иза капије, па би се отегао дуги низ трактора и камиона, понекад још ћошак или два даље од наше куће. Преко, код Ђуђе је шездесетих-седамдесетих радила продавница пића, на литар, држали је њен брат и снаја, све роба од Опленца, плус овдашње пиво. Напродавали би се пића онолико, умело је да се деси да трактористи заспе на травњаку а колона их обилази.
За време кампање, запослили би преко хиљаду људи; ван кампање, мање од сто, само да све очисте и ремонтују да буде спремно за следећу годину. У шпицу, прва смена би излазила у 14:00, таман да двеста бициклова закрчи улицу кад се спусти рампа за воз у 14:05, сваког дана.
Током деведесетих, током велике пљачке ака транзиције, продата је ваљда оном Костићу, коме се није правио шећер овде, па је производња обустављена. Око 2012 је продата некој групи, која је офарбала капију и киоск у своје боје, и планирала да ту покрене производњу скроба (иако до скробаре нема 500м), но ни од тога ништа. Онда су 2017.-2019. ту производили гориву сачму (ака пелет) од сламе, па је онда и та група пукла.
Кад би ме срео неки вршњак, па питао из ког сам краја, изјашњавам се као шећеранац. Међутим, постоје и баш шећеранци, који су живели са друге стране, у тзв. колонији. Тамо је било неколико кућа са по два или четири стана, што је ваљда некад било намењено радницима шећеране, а касније је тим располагао комбинат. Од овде помињаних, тамо су живели Милева (и њу смо тамо и посећивали), Средљак (био сам пар пута код њега), Оли Бој (накратко, чим се изградила Ружа они су се тамо преселили) и Борче (ваљда најдуже, до 1980.).