Почео сам да пишем дневник. Још ми није јасно зашто, ваљда да ми прође време и да поразмислим. Ваљда ми се писало а и кренули да се заукавају хормони, те сам рачунао да ће ускоро бити занимљиво, па да се не баци. У неком смислу.
Првих пар година сам га брзо батаљивао, али од пролећа 1968. па до августа 1974. сам га писао доста редовно, а онда су догађаји кренули брже него што сам могао да стигнем, те сам дигао руке.
Писао сам у школске свеске, и лепо се види како ми се уситњавао рукопис. На корицама сам нажврљао гомилу мудрих изрека, са свих страна, те спомињао песме које сам волео да чујем ("Црвени балон" од Петорке Дејва Кларка, "Бони и Клајд" од кога већ). Првог дана сам записао да сам изгубио кључ од капије па нам је остао само један, и да се зечица окотила па сад имамо једанаест зечића, или ће бити кунићи, дан дањи не знам по чему се разликују.
Два дана касније пише да смо ишли са школом до рибњака у Ечкој, и да сам се мало поквасио док смо се возили чамцем. Мој ручни сат, нов, совјетска молнија или стрела (не, "Старт", види 20-VI-1965.), је наводно био отпоран на ово и оно, међутим после сам боље прочитао, и као донекле је отпоран на ударце и прашину. Данима сам гледао како оне две капљице, што су успеле да уђу, испаравају и полако нестају. Касније је и стакло успело да се помери па се у цифарник увукла нека длака, као од обрве или трепавице, па су је сказаљке премештале. Издржао је неколико година.
Ту негде сам преместио сат на десну руку, јер ми је долазио тачно под ремен кад свирам хармонику, па да га не бих сваки пут скидао, заборављао негде, тражио, враћао, лакше је овако. А имао сам и шта да испричам кад неко примети па пита зашто.
23. јуна је била уобичајена као свечаност кад се деле сведочанства, прошао сам опет скроз одличан, па су ме одвели у Кантину на вечеру. Мислим да је то било више њихово задовољство, ал' и ја сам се добро проводио тамо - светла у башти, музика за плес (танго, валцери, можда понека староградска, био је занимљив репертоар а народњаци су се тек пробијали ту и тамо, требаће им још десетак година да освоје и ово). Водоскок са дизнама које купају фигуру нимфе која клечи на огромном сому. Имало је свог шмека.
25. сам само записао "време се постепено погоршава итд итд итд", дакле више ми се није писало. Испод, наредне године, "окрећем нови лист".
Учитељица је рекла мојима да сам нешто спор на физичком и да бих у петом разреду могао имати проблема, кад буде по наставник за сваки предмет. Наставници су тада били људи са вишом педагошком школом, двогодишњом, па колико су педагогије покупили за то време, покупили су. Пошто је знала ко ме чека, знала је и шта би ме чекало, лик је уображавао да је наредник и да су му деца некаква војска. Па су ме послали на преглед код специјалисте.
Што је било негде у Београду, нека стара али светла и уредна зграда, где ме неки чича кардиолог протерао кроз ЕКГ и дуго слушао стетоскопом. Спомињао је некакав генотип, који је уочио на мени и ћалету, а по опису би пасовао и деда, а можда и његов брат, и ко зна докле узводно. Чини га ужи грудни кош, али дубљи, високо непце, избачени листови дотле да у ствари колена сметају кад покушамо да стојимо састављених стопала, кукови шири него грудни кош код пазуха, што је све повезано са неком блажом аритмијом. Ту и тамо би се појавио двоструки откуцај на екагеу, а последица тога је да под напрезањем не добацује, дакле цркнем и не могу да се надишем кад трчим дуже од десетак метара, или идем уз степенице - након два спрата морам да станем да се издувам. Стигнем ја свуда, али сви остали су бржи.