Кантина
(Место, кафана, фирма, Југославија)
Одмах после ослобођења је то била официрска кантина, па је име остало. Онда је ту привремено била основна школа, само пар разреда, док нису на другом крају улице сазидали праву. Онда је била радничка менза за шећерану, кад је већ уз главну капију Комбината. Ћале је имао ручконошу (четири шерпице које лежу једна на другу, па се окаче о оквир који пролази кроз дршке и тако се носе) и једно време доносио клопу одатле.
А онда је постала дању менза а увече ресторан, као што је већ била педесетих, са добрим роштиљем, позорницом за музику, фонтаном са лепом статуом женске на сому, са посебном "зимском баштом", што је додатна соба са доста прозора ка дрвореду и фабрици и саксијама са јужним биљем, па ловачку салу где су висили рогови по зиду. Комбинат је имао свог хортикултураша, чувеног Владу паркара, који је то одржавао, као и парк преко пута и травњаке по целом комбинату.
Парк је око 1946. подигла месна радна акција, учествовала и моја кева, па им било смешно кад им је бригадир рекао да ће овде доводити своју децу. Е, да је само децу, него и унучиће, замало и праунуче.
Изглед 2016. Застакљени улаз води у библиотеку.
У главној згради је био и биоскоп и библиотека, што ме обоје навукло на СФ. Тамо сам видео први телевизор, док сам завиривао кроз прозор у учионицу, око 1960. И први џубокс, где сам оставио доста ситниша 1962-64, више фасциниран прецизношћу машине и целим тим механичким балетом него самом музиком. И први живи бенд... увече су свирали музику за плес, па су ме моји понекад изводили, у летње вечери. У авлији су често остајала магацинска колица, равна плоча са четири гумена точка, од којих су они до оквира где се гура окретни и по усправној оси, нешто попут оних за пртљаг на аеродромима, то је користила менза да носи гајбице из камиона у магацин. Гурао сам то између столова и тако учио маневрисање. Занимација и вежба.
Седамдесетих је то већ постала кафанчуга за обждеравање. Неколико пута годишње би неко поломио рампу - кад се пијан залети колима, таман има кад да набије 80 кмч, сваки час су је заваривали. Тутњали су народњаци, а наша кућа два ћошка одатле. Мој прозор је окренут према граду, ал' одбија од комшијиног зида, па сам брзо стекао навику да ама никад не гасим радио, да не бих сваке ноћи по четири пута чуо "Рамо, Рамо, друже мој".
Из тог времена се вуку две-три легенде, а потанко сам запамтио само ову: засело друштво за једним столом, који је за четворо, ал' њих било ваљда седам, довукли још столица. Наруче пладањ ћевапа и сваком по виљушку. Таман било места за то и чаше. Пију, једу, пију, једу, и остане само један ћевап. Сви меркају а нико неће да буде безобразан да узме тај последњи. Посматра их келнер из прикрајка неколико минута, и угаси светло. Чује се урлик. Упали светло, а оно се један држи за длан. Остала шесторица су имала виљушке у рукама.
До средине осамдесетих смо тамо ишли неколико пута са Лобом и Гитом. Они су били сиромашни, а ни нама се није пресипало, па смо јели код куће а тамо ишли на пиво. Била је страшна гужва, келнер би некако још донео прва четири пива, а после би се наручивало знацима а испоручивало из руке у руку, није могао да прође да приђе. У одласку бисмо свратили у парк на пишање, а бацила се и понека пегла.
Крајем осамдесетих је то опет постало место где можеш да изведеш децу на вечеру. То смо и извели, с тим што смо отишли прво у петак да видимо на шта сад личи, па смо онда у суботу предвече дошли са Гораном и Нином. Бенд није свирао Глена Милера ни мексиканске, него лакши турбо фолк, а Нина је питала зашто не свирају "Бејбе, бејбе, ти ниси ту" (Електрични Оргазам, ствар од Стонса). Сутрадан, благо летње поподне, ми пред кућом, а келнер на бициклу иде на посао, позна нас и махне. Е, редовне муштерије... нисмо навраћали неколико година пре тога, а после вала никад.
Осим што је од лета 2016. до пролећа 2017. ту била Дебела мачка. Смиља је прилично обновила амбијент, али није јој се посрећило. Нема Комбината, нема ко да напуни толики простор. Издржала скоро годину. Ал' је притом и обновила веце, све неке плочице и порцелан. Тамо је вазда био чучавац и онај запишани зид на који је цуркала вода из зарђале цеви. Био је скроз мрк, не зна се од чега више, од рђе или од мокраће. Можда је последњи такав остао у биоскопу, у десном крилу.
Под 23-VIII-1955. пише зашто ми ово место значи.
Спомиње се: 23-VIII-1955., јуни 1962., септембар 1963., други разред, август 1964., још, 16-VI-1966., 25-I-1969., 08-II-1969., 03-IV-1969., 15-I-1971., 22-VIII-1974., Опет на гомили, 09-VI-1979., септембар 1985., 30-XII-1994., 26-XI-1999., 03-VIII-2005., 13-XII-2010., 28-VIII-2016., 03-I-2017., 18-I-2017., 19-I-2017., 15-VII-2017., 01-VII-2021., 26-IX-2022., 09-IX-2023., Вељко Хлаче, Горана Средљевић (Го), Дебела мачка, комбинат, Маргита Гунароши (Гита), Милева Пајдачки, Невена Средљевић (Нина), радна акција, Слободан Шумић (Лоба), Учубић, шећерана, на енглеском