Други запис у дневнику, вели да у уторак, 21. идемо у Београд на екскурзију. Лидија ме задужила за морал, тј за зезање и да нам у бусу не буде досадно (да, сат ипо). С друге стране, изабран сам за благајника, тј да скупљам паре. За два дана сам скупио 46,50 нових динара (иако је изашао још пре две године, остаће нов још деценију-две). Обећао себи да убудуће не будем благајник. Написао неколико "ох", "ах", "ух" са одговарајућим узвичницима, у знак незадовољства.
Што се тиче саме екскурзије, сећам се само да смо ишли на Авалу, обишли величанствени Мештровићев споменик, оне његове жене што држе улаз, и ваљда обишли нови теве торањ (нисмо улазили а камо ли да смо се пели). Можда смо ишли и у зоолошки врт, тога се већ не сећам.
Ова прича отприлике спада овде, или у наредно пролеће:
Пера Џуса, деди дође некакав брат од нечега, је учио Силвану Арменулић да вози. Моји свратили до њега, иста улица у Бртогу само 1км према Београду. Тамо се сећам да су имали Орион телевизор са оним стакленим штитником испред, који је био тониран плавкасто при врху и наранџасто при дну, најгоре могуће фолирање са бојом, али ето тако је било. И таман је стигао кад су они излазили из фиће, и у његовом фићи Силвана за воланом. Стали ту код капије само да се поздраве, кад се он окрене и дрекне „аман, Силвана, свеца ли ти јебем, гаси тај жмигавац!“.
Никад нисам сконтао у каквом смо то сродству, осим „дође ти деда“, мада је био отприлике ћалетово годиште. Силвана је већ била славна, новокомпонована народна музика (званични израз за народњаке тада) је увелико доносила добре паре, годинама пре него што су нашли где је оно турбо дугме.