Уписао сам се (14. октобра) у фото секцију у Змају, добро друштво и много боље од оног са ћошета, где некако и не налазим ни другаре ни друштво. Сви ме канда нешто зезају за макар шта. Решио сам да тамо 1) нагло одем ако неко почне да ми сере и да се вратим само ако ми јаве да је престало, 2) не одговарам на увреде и добацивања (осим ако смислим добар одговор), све у стилу "нисте вредни пажње".
У међувремену, покушао да оснујем бенд са још двојицом. Имали смо један инструмент, моју хармонику. Један је позајмио нешто са жицама, ваљда гитару, али није ни умео да је наштимује нити да схвати зашто би требало. Трећи је ударао по хокли, као у бубњеве. Нису капирали ни зашто би требало да имамо исти ритам. Две пробе нису саставиле ни цео сат укупно. Ваљда сам им утувио колико основних ствари не схватају, те се "шта фали оном, умем то и ја" брзо претворило у "не, не можеш, мораш прво да научиш то, то, то и то". Једном да сам стручњак за нешто практично.
А да, имали смо и име, "ВИС Бродоломници". Нисмо могли да се зовемо бенд, јер реч још није постојала; "банда" пак није звучала добро, а кад се и односила на музиканте, то је било са мађарским нагласком и односило се на ватрогасце што свирају на сахранама. У сваком осталом погледу, односила се на криминалце. Тек ове године се реч "група" пробијала - Група 220 је чак снимила албум, о чему нисам имао појма још доста година, није стигло овамо. Корни група је тек била основана, и тек на пролеће ће реч да постане легитимна.
У фото секцији је била и извесна Љ, за коју сам се штогод занимао, а изгледа и она за мене, али се ретко појављивала. Прошло би више недеља да је уопште не сретнем. Наводно је ишла у VIII3 али је се, например, ни Драгана не сећа (што сам питао тек 2020.).
Двајстрећег (што сам записао скоро годину касније) сам се упознао са Ђицом. Не пише више ништа.