Овај ми је датум на возачкој, коју сам хтео да продужим 2005. али су ми пајкани рекли да за гастосе повратнике не праве питање кад је истекла. За ову, пре два-три дана, зауставио ме пајкан кад сам кретао кафеним с посла (још смо били у Пашићевој), да провери... ајде ручну. Повучем ручну, он проба да ме погура, и једном руком ме премести два метра. Каже да то хитно поправим, па ми затражи возачку, и онда види да истиче за пар дана, и каже „терај право у СУП да то продужиш, немој да би поново полагао возачки“.
Добричина.
Тог дана сам преправљао КлиниСис на српски, јер смо држали демо у градској болници. Демо је одлично прошао, Аваи се показао у најбољем издању, имали смо спремне одговоре на скоро све (а помогло је и то што је Градеков ћале био виђенији лик међу домаћинима), али од свега ништа, јер су се већ спремали планови за нешто велико, од Сименса или ко зна кога. Није ни од тога било ништа, али довољно да не прођемо.
Лепо је било што сам главни догађај, време контакта између доктора и пацијента, назвао сеансом. Други тим, који је такође приказивао своје (дан пре или дан после нас, па то нисмо видели), је исту ствар назвао „епизодом лечења“, што је главни међу докторима схватио готово као увреду. Већ на томе су пали.
Ал' пали смо и ми, јер болница, на крају, не одлучује сама, део је државног здравственог система, а о државним се стварима одлучује у Београду. За ситније ствари су могли сами, ако им се уклапа у буџет, и можда смо могли туда да се провучемо, али шефови нису хтели ситно. А увек постоји и опасност да им се деси као катастру у две-три општине, где су са весељем трошили апликацију ДБА две-три године, а онда им натркече апликацију коју је држава купила од Информатике Београд, далеко гору (и још се користи, и није у много бољем стању него тада). Девојке су буквално плакале кад су виделе шта треба да користе.
Негде у ово време, можда ове можда наредне године, Лена је често ишла у суседну улицу да се игра, то је било нормално да је пешачки саобраћај више ишао попреко, преко празних плацева, него дуж улице. Асфалт у оној главној се ионако завршавао један угао пре те, па и кад би ме неко довезао, углавном бих сишао тамо и носио торбе кроз ту суседну улицу, па онда прешао дијагонално преко празног.
Е тамо се десило да ју је ујео пас. И то не неки обичан авлијанер, каквих има свака улица по неколико, него шкотски овчар. Очигледно је био нечији па напуштен, однет овамо на крај града јер власник више није имао ни за себе, а камоли да храни такву грдосију од пса. Било је таквих почесто, срећом не и ротвајлера и како се беху звали они... а да, бред пит булшит.
Она ју је одвела у ззззз, као и оно некад Нину што је водила због јежевих уједа, и ови јој ипак не крну серум, јер ама ништа од симптома није имала, него кажу да ће да сачекају резултат - јер, јавили су шинтерима, ови су пса ухватили, а псећа глава је послата у Нови Сад у Пастеров завод.
После је испало да резултат никако не стиже јер не могу да добију завод на телефон, ништа се не зна, те је неко то покупио, са неколико дана закашњења, кад је другим послом ишао тамо. Испоставило се да је заводу био искључен телефон због неплаћених рачуна.