Рено четворка, вероватно из осамдесетих. Не бих рекао да је монтиран у Новом Месту, у Иемвеу, некако ми делује да је скроз француски. Што значи да колико год да је јефтино урађен, и даље му се врата лепо затварају, без трескања, чак и она пета, да нећеш осетити сваку неравнину на друму, и да ће мењач да ради глатко.
Све је тако, али: од шарки наниже је зарђао. Није ми отпао задњи десни точак, ал' замало. Мотор слаб, око 850 кубика и не баш живахан, али је постизао. Никад ме није оставио на друму, али кад му се замастило квачило, потрајало би док повуче, а једном је било и да није могао да се извуче из барице 4цм дубоке. Чак би био проблем да пређе мост без залета.
Мењач је био водораван, на сред инструмент табле, изгледало је као да је неко ту заборавио кишобран.
Назвали смо га по боји, више чоколадној, ал' смо прво рекли кафа, то је баш легло.
И дааа, јоој, ручица жмигавца десно од волана! Лако се навикао, тешко одвикао. Срећом следећи ауто није ту имао ништа, па кад кренем десном, ништа не докачим, па бих се брзо присетио да сад иде нормално.
И да не заборавим критику коју је Илеш испалио: "Четворка је једини ауто дизајниран лопатом".