Први дочек после Повратка. Домаћини су Ленка и Чвеки, а били су још само Мире, Зорица, Баја и жена му. Можда је неко време био још један пар - намерно нисам понео Фујицу, рачнајући да имам још једног старог члана ДЦ-99 за организатора. Фотке од те ноћи нисмо никад видели, а као да се сећам да смо се сликали.
Наше приче са оне стране баре нису баш наишле на неки пријем, јер извештај из прве руке противречи предубеђењима, чак и предрасудама, па нам пола нису веровали а пола мислили да смо били у ко зна којој припиздини те то нема везе са оним што важи за општи случај. Толико илузија за разбијање, тако мало времена.
Најбољи део је била дуга шетња кући, од југозападног до југоисточног краја града, преко кифле (које има две, лучни пешачки мостови које сви зову тако), а ниједна већа улица не иде тим правцем. Све по неким стазама, сокацима па и ливадама. Снег смрзнут, већ се двапут помало топио, крцка. Гибсоновско наранџасто-љубичасто небо „боје тевеа без сигнала“ је одбијало довољно светла да није било битно што смо ишли кроз неосветљене уличице.